Азра: мала школа политичког мишљења

Годинама мислим да би се требало написати нешто о Азри. Али што год бих започео, како год бих замислио причу, она би се претварала у биједан ламент, у лошу прозу идолопоклоника, у бенигну носталгију.

Miljenko Jergović / 09. јун 2021

 

Друг из школске клупе знао је добро цртати, купили смо водоотпорну црвену боју и двије бијеле мајице, и он је, с фотографије радничких демонстрација у Гдањску, савршено вјерно прецртао логотип Солидарношћи. Било нам је петнаест, ишли смо у Прву гимназију, и већ сутра смо се појавили с тим мајицама у школи. Ништа се није догодило, професори су нас гледали блиједо и незаинтересирано, само је лик који нам је предавао психологију, неки Грковић, кроза зубе проциједио да је Стаљин био велики човјек. Згледали смо се, увјерени да то говори због нас. А ништа нам није могао. Никада послије у животу, као у тих четири-пет година, од 1980. до 1985, нисам у себи осјећао слободу, која се очитовала као стална и свакодневна потреба да се реагира на свијет око себе. Мајице су нам кратко потрајале, једва два-три прања, црвена баш и није била тако водоотпорна, али сам још дуго, све до рата, негдје на дну ормара чувао тај артефакт наше ране политичке самосвијести. Била је то прва мајица с поруком, и први политички проглас на рекламном паноу мојих груди.

Тога, вјеројатно, не би било да није било Азре. Када је у рано прољеће 1980. издан први албум Азре, нисам још навршио четрнаесту, кад је, такођер у прољеће, 1984. објављено “Криво срастање”, уписивао сам факултет и узалуд планирао како да избјегнем одлазак у војску. У те четири године догодило се све оно што се требало догодити, и редом смо постали онакви људи какви ћемо у животу бити. Улога Азре у том вазда неизвјесном процесу била је неуспоредива. Ниједан писац ни књига, ниједан филм, химна или проглас нису на такав начин утјецали на формирање наших свјетоназора. Према школи смо били сумњичави, према Партији смо имали јасно артикулиран отпор – који се тицао двије чињенице: родитељи су у правилу били партијци, као и највећи дио онога послушног генерацијског стада које смо презирали – а Црква, заправо, из наше перспективе није ни постојала. Минуло је вријеме комесара, а зли проповједници и лажни пророци нису се још појавили. Джони је био ту.

На првом албуму махом су биле љубавне и губитничке пјесме. Већину и данас напамет знам, а неке стихове чујем као неку врсту животног мота. Да све што знам заборавим, памтио бих, рецимо: “твоје руке у нескладу између збиље и сна” или “волио би да си налик на оне/ брадате и силне момке/ да ћумез дижеш на ноге/ и да те нуде цигаретом и алкохолом/ да носиш шљиву испод лијевог ока/ и вичеш пароле што страшно звуче…” Не знам, никада нећу знати је ли то велика поезија, ни је ли то уопће поезија. Као што се пјесник не успијева одмакнути од властитих стихова и чути их туђим ухом, тако је нама из оног времена немогуће чути и доживјети Джонијеве стихове на начин свега другог, сваке друге поезије. Узалуд су у тој ствари све прочитане књиге, узалуд је одрастање и учење, кад је Азра оно што су за вјерника Куранске сурре, Оченаш и Здраво Марија. И након што су истекла наша времена, нестало Азре и Джонија, и након што су се вјерници претворили у атеисте, текстови побожних пјесама остали су једнако непронични.

Прва пјесма на Ц страни двоструког албума “Сунчана страна улице” била је “Пољска у мом срцу”, а прва на Б страни били су “Курвини синови”. Те двије пјесме, тих једва седам минута музике, родно су мјесто нашег антикомунизма. Једно врло кратко вријеме, између те 1981. и 1989, када су појмовник нашега јавног дискурса разбили први четници – годину касније појавит ће се и усташе – прије пада Берлинског зида, појам антикомунизма био је позитивно конотиран. Из наше перспективе антикомунист није био Роналд Реаган, смијешни амерички предсједник, епизодист из другоразредних каубојских филмова, него је антикомунист био Джони Штулић. Уосталом, он је за ту ствар имао потписана увјерења бројних основних организација СКЈ диљем Југославије. Уз њега смо се, наравно, и ми осјећали антикомунистима, јер смо сваку ријеч из те двије пјесме доживљавали као властиту свјетоназорску декларацију. “Пољска у мом срцу” била је врло јасна, транспарентна пјесма, парола бачена у лице друштвеном колективу. “Курвини синови” били су метафора. Уз текст пјесме, отиснут на унутрашњем омоту албума, била је посвета. Писало је, ако се не варам: “слугама империјализма и хегемонизма”. Империјализам се везао уз политику Сједињених Америчких Држава, хегемонизам је у јавноме рјечнику био истозначница са Совјетским Савезом. Ови ме стихови из те пјесме и данас најеже: “лутке од крви, без трунке идеје”, “отишао сам далеко до крајњих граница/ море је узимало од неба” и “хладна ноћ пред велике догађаје/ не желим више да се сјећам”. Чудно како од свега тога није остало ништа, и како је тај бунт, тај гњев и бијес остао савршено неартикулиран. Умјесто тога, нашим су свијетом под новим барјацима и с новим химнама наставиле владати исте “лутке од крви, без трунке идеје/ убице на цести”. Ово задње, да су “убице на цести”, било је једно од оних Джонијевих пророчанстава, у којима ће се касније приповиједати легенде.

Најважнији је био троструки живи албум “Равно до дна”. Звук те музике, прасак дивљег гитарског трија из Кулушића, соундтрацк је касне адолесценције и ране младости. Требало би причу о томе испричати без болећивости, лаке и презаслађене носталгије, без наивности младих година, каква се неумитно јавља при готово сваком покушају да се каже што смо некад били. То вријеме је било мучно, јер су се осјећали наговјештаји пропасти, јер су нам жлијезде дивље радиле, хормоналне су нас буре свакодневно разносиле из крајности у крајност. Тако би то требало испричати, кад би се могло.

Након тога слиједи опадање, па пропаст. Албуми “Филигрански плочници”, “Кад фазани лете”, “Криво срастање”, и онда крај. Да, био је и сингл с пјесмама “Е па што” и “Слобода”. Ова друга је савршена порука за крај: “слобода није крилатица рекламног паноа/конструктивна критика постојећег стања”. Сјећа ли се још нетко фразе конструктивна критика, и њеног значења у суставу самоуправнога социјализма. “Конструктивна критика” је исто оно што ће касније бити “консензус о националним интересима”. Одрастајући уз Азру учили смо се нечему што ће нам, не заборавимо ли научено, само нашкодити у животу: самоћи као првом начелу слободе. Бити сам насупрот руљи, то је добро, све друго недостојно је живота и пјесме. “Слобода није подметање идеолошки закржљале форме/ слобода није подметање било какве форме”, о колико би било лакше живјети међу овим свијетом да то никада нисмо помислили! “Слобода је свијест о складу несклада несавршених људи” – не знам одакле Джонију оваква дефиниција. Боље нема, иако се слобода не да дефинирати. Слобода је процес, који је у нашем случају одавно заустављен. Још у вријеме када смо престали расти.

Што данас помислим када случајно чујем Азру? Ништа, баш ништа. Покушавао сам је у посљедњих двадесетак година поново активно преслушати, онако како наново ишчитавам неке књиге, али није ишло. Иста је то музика, исте ријечи, иста је и дивља жудња за слободом, али ми више нисмо исти, нас, заправо, више нема. Након рата немогућ је повратак Азри, јер је слобода немогућа, а ријечи су на фаталан начин промијениле своја значења. Може ли итко данас замислити која се емоција развијала из оних седам слогова – “папа Wојтила и ја”, кад би их Джони отпјевао на врхунцу пјесме?

Након стотињак пјесама у четири године, Джони је одлутао у беспућа с којима више нисам имао ништа. Већ 1985. и 1986. све је било готово. Затим се преселио у Низоземску, па је дошао рат, претутњао преко наших глава и којешта у њима побркао, а он се никад није вратио. Кажу да живи као особа без држављанства. Не знам је ли то тачно. Али кад год би у прошла четврт стољећа дао неку изјаву или пристао на кратки интервју, кад год би уопће контактирао с неким човјеком из свога бившег свијета, наштетио би својој умјетности. Требао би шутјети и правити се да нас нема. Потонула Атлантида. Земља, и земље, савршено безначајних култура. Нитко и ништа.

Годинама мислим да би се требало написати нешто о Азри. Али што год бих започео, како год бих замислио причу, она би се претварала у биједан ламент, у лошу прозу идолопоклоника, у бенигну носталгију. Све је на крају постало тако смртоносно бенигно. Требало би, кажем, нешто написати о Азри, али ја то не могу. А ако шутим, бит ће као да ничега није ни било. Можда и није. Само слобода, као прехлада кад прође.

Миљенко Јерговић


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.