Дејан Илић: У сусрет септембру 2021.

У Британији је у току велика расправа о образовању за време короне. Страхује се да би читава једна генерација деце могла бити изгубљена. За то време, код нас је највећи проблем прослава матуре.

Dejan Ilić / 04. јун 2021

Foto: Predrag Trokicić

 

У Британији букти расправа и падају оставке – због образовања. Кевину Цоллинсу тамошња влада наложила је да осмисли план за опоравак школа од последица мера у борби против заразе. Цоллинс је план осмислио и од владе затражио 15 милијарди фунти да га спроведе. Влада је одобрила једну и по милијарду. Цоллинс се у знак протеста против ове одлуке повукао са функције. Из владе објашњавају да је једна и по милијарда фунти огроман новац. Стручњаци за образовање у Британији објашњавају члановима владе да је проблем настао због вируса корона у образовању далеко већи. У поређењу с њим, и 15 милијарди је мало.

Аргумент радника у просвети иде отприлике овако: деца су у прошлој и овој школској години изгубила између 110 и 190 дана у школи; око два милиона деце уопште није учило за то време; деца са посебним потребама и деца из сиромашних средина посебно су погођена мањкавим школовањем у околностима заразе; у неким деловима Британије где су школе биле дуже затворене последице ће бити још теже. А последице су: деца нису научила или су изгубила навику да уче; то ће им надаље знатно умањити шансе и у вези са школовањем и у вези са тражењем посла.

У Британији се дакле страхује да би читава једна генерација могла бити изгубљена ако се нешто хитно не предузме. Зато се поред осталог предлаже додатна настава за децу из мерама највише погођених група. Да би се предузели било какви потези, за то су потребна средства. Цоллинс их је проценио на 15 милијарди, уз изражени страх да би штета ако се ништа не предузме могла бити много скупља. Влада се пак дичи што је у стању да издвоји и једну десетину од тих 15 милијарди. Надаље расправа тече очекивано – влади се показује како је за неке друге ствари (попут војске, на пример) била спремна да издвоји вишеструко већи новац.

Али, шта је нас брига за Енглезе и њихове тужне приче о тамошњим школама. Зато хитро назад у Србију. Јер овде највећи проблем тренутно у вези са образовањем јесте – прослава матуре: хоће ли се или неће славити и да ли ће се славити у школи или изван ње? Да, да, то је тај распевани балкански менталитет: удри бригу на весеље. Ако би радознали читалац ипак хтео да сазна, по аналогији са подацима из Британије, колико су дана у школи изгубила деца у Србији, те како су се мере заштите од вируса одразиле на школовање деце са посебним потребама или деце из сиромашних средина – то је ипак само његова ствар, па нека то сам и реши.

Добро, није тако. Имао би читалац где то да сазна. Наставници увелико причају о томе. О томе би гласно говорили и представници синдиката просветних радника, ако би их ико питао. Мало ко их пита. А ево шта би отприлике рекли: деца у прошлој и овој школској години углавном ништа нису радила (што су показали и тотално бесмислени пробни тестови). Иако ништа нису радила, у дневницима стоји да се градиво уредно прешло и савладало. Надаље, један немали број деце и наставника ни после годину и нешто дана није добио опрему потребну за извођење наставе на даљину. Та деца и наставници били су потпуно искључени из школа.

Али, то нигде није забележено. Бележи се привид да је све било како треба у тешким околностима. Министар просвете… не, није Шарчевић, али као да јесте, каже: „Успели смо уз све електронске сервисе, дигитално описмењавање наставника. Фали контакт ученик-наставник, али у почетним разредима смо то оставили због стицања радних навика и социјализације, тако да мислим да у том делу нико није закинут“. Министар лаже, али ко мари. Наставници, родитељи и ђаци углавном су се довијали помоћу штапа и канапа – какво црно дигитално описмењавање. Али, чак и да су се дигитално описменили, то не би значило ништа из угла образовања.

Јесте, баш зато што није било контакта „ученик-наставник“, али ни контакта „ученик-ученик“, као ни свих других контаката битних за социјализацију деце и стицање навика и вештина за учење и комуницирање. Ти контакти пак, што се министра тиче, заслужују тек узгредну напомену, јер је најважније да – „нико није закинут“. Побогу, министре, па сви су закинути и сад би то некако морало да се поправи. Али, како да се поправи кад министар одбија и да региструје да је настала (можда непоправљива) штета. Може ли се овде замислити министар просвете који ће пред Ану Брнабић изаћи и затражити новац за опоравак школа после кризе?

Не може, наравно. Јер овде министар просвете не служи школама. Он служи влади и њеној председници (и њеном шефу) тако што их штити од незадовољних а у ствари очајних радника у школама. И док наставници очајавају, родитељи и деца се спремају за матуру, то јест за матурско вече. Где ће ићи и шта ће обући – деца. И како ће то да плате – родитељи. Из тог угла, министар у ствари ради добар посао. Јер је овде изгледа још само наставнике брига за образовање. Што опет има смисла, јер им је то посао, од тога живе. Док родитељи и деца одавно, од 2012, јасно виде да је образовање за успех у Србији – небитно.

Ништа нам ту није ново ни непознато. Али, за крај, ипак ево једне питалице: шта ако се овог лета не заврши зараза и шта ако нова школска година поново крене под претњом короне? Да ли ће домаће школе и трећу по реду школску годину у ванредним околностима дочекати неспремне? Читалац се смејуљи, јер питање је лако. Као што је Шарчевић дочекао септембар 2020, после другог полугодишта школске 2019/20, Ружић дочекује септембар 2021. после школске 2020/21 – па нећемо ваљда и после лета имати корону, уфа се он. Тако мало је довољно да се буде министар просвете – бити глуп и уздати се у срећу.

 

Пешчаник


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.