Драгољуб Станковић: Како сам постао Србин?

Веровао сам да је Сарајево још увек у мојој земљи, све док нисам упознао Сенадина...

Dragoljub Stanković / 13. септембар 2021


Пре ратова и мржње деведесетих нисам тачно знао шта значи национална припадност. Није она била нешто битно, одређујуће, него више као нека спољашња етикета за бића која су много дубља и сложенија. И није ме било брига. Магловито је било то у мојој глави јер осим Рома, традиционално дискриминисаних, нисам ни сретао припаднике других нација. Осећао сам се као Југословен, како се и звала моја домовина, коју сам искрено волео; нисам је могао сагледати што је било довољно за љубав, за стални изазов, фасцинацију.


Ок, знао сам да сам чистокрвни Србин, Моравац, али Србија, српски, Србин биле су апстрактне речи коришћене у свакодневном говору у народним изразима („Је л’ ти разумеш српски?“, „Србине!“) више књижевне, архаичне, по правилу конзервативне, патријархалне, скучене, комичне, сатиричне, у најбољем случају као ознака за локалну живописност, не и за целог човека; и зато као карактеристике непривлачне и нејасне тинејджеру који је сазревао у осамдесетим годинама прошлога века, у доба југословенског Новог таласа, брит попа, МТВ-а који је био запљуснут отвореношћу ка свету, свиме што је долазило из њега. Мера привлачности је била баш егзотичност, тј. што чудније, страније, даље, неразумљивије, то примамљивије. Како уопште може бити привлачно оно што знам као свој джеп? Био је то знак слабе интелигенције, тупости, запарложености, некултуре.

 

Ок, знао сам да сам чистокрвни Србин, Моравац, али Србија, српски, Србин биле су апстрактне речи коришћене у свакодневном говору у народним изразима („Је л’ ти разумеш српски?“, „Србине!“) више књижевне, архаичне, по правилу конзервативне, патријархалне...


Увек када бих путовао из Светозарева (данашње Јагодине) ка Нишу десно би код Параћина читао на великој згради, хали: „Српска фабрика стакла“ и то ми је било чудно. Врло ретко се употребљавао тај придев у званичним називима фирми, као да је долазио из неког другог времена, давно прошлог. И логично ми је било да се не наглашава нешто што је свима јасно, с обзиром на то где се фабрика налази. Није ваљда кинеска или узбечка. Осећао сам овај вишак речи као нешто тамно, непрозирно, као стилску грешку, симптом нечега што нисам могао да именујем. Нисам ни сањао да ме прошло време, у коме је и настао овај назив, чека одмах иза угла, у непосредној будућности.


То време стигло је као дуго припремано уништење моје земље, програмирано, подземно, у виду најстрашније апокалипсе људскости, и данас сам Србин не због језика, породице, неких посебних веровања и традиције него пре свега због злочина почињених у моје име. С осећањем епохалног пораза и туге, онога што ће ме пратити до смрти, знам да сам само због тога данас Србин. Иначе не бих био, ништа ме не везује за тај појам осим непојамног зла. Геноцид у Сребреници, бомбардовање Сарајева одређују ме као Србина. На селу у животу нисам био дуже од неколико дана, градско сам дете и када видим особе у народној ношњи, у опанцима, то је као да гледам Индијанце. Али када помислим на масовну смрт, свирепости и ужасе који су планирани и извршени у име некакве Велике Србије, кажем себи, ето, сад си Србин, заувек. А боље да то никада нисам постао. Јеби га.


По изласку из ратова, и више година касније, имао сам проблем с идентитетом. Човек постаје неко када му други, потпуно другачији, то стави до знања, призна у најдубљем смислу, као детету одрасли, мушкарцу жена, итд… Вредност се рађа из супротности јер ако ми неко ко је исти као ја, у томе што треба идентификовати, то учини, то није довољно веродостојно. Реалност, она права, састоји се из непомирљивих, несводивих, сукобљених ствари, и то је дивно, та игра и пуноћа разноликости знак су нечега живог. Зато треба бити пажљив с другима али и са собом. И у једном човеку има више, небројено личности, које се међусобно боре за превласт. Живот је ватра и богатство. У мртвом је све једнако. Нема ничега.

 

Када помислим на масовну смрт, свирепости и ужасе који су планирани и извршени у име некакве Велике Србије, кажем себи, ето, сад си Србин, заувек. А боље да то никада нисам постао. Јеби га


Стварност је после ратова деведесетих најдубље и најшире одређена злом које је почињено. Ту треба тражити разлике и сличности, међусобну идентификацију. Док нисам упознао неке људе из Сарајева, Хрватске, Црне Горе, са Косова, после распада Југославије, имао сам осећај нестварности, личне. Све је као функционисало, и иако сам био свестан званичних лажи није било живог човека који би био с друге стране, небитно колико се слажем с њим или не, у вези било чега; није било Другог да пробуши балон херметички затворене фантазмагорије сервиране у медијима.


Трајало је то све док нисам у Београду, на књижевном фестивалу СWИТЦХ 2004. године у ЦЗКД-у, упознао песника Сенадина Мусабеговића. До тада сам веровао да је Сарајево још увек у мојој земљи. Сећам се док сам са Сенадином пролазио поред Југословенског драмског позоришта, ујео сам се за језик јер за мало, онако успут без размишљања, да му кажем да он пише на српском.


Истинитост је нешто опипљиво, људско, несавршено, опоро, прелепо. У медијима Сарајево је представљано као и пре рата, као да се ништа није десило, и тамо и овде се живи итд и тсл. И још увек је тако, изолација је апсолутна. Или се радило о говору мржње, порицању, али ни то није преносило истину о људима у главном граду БиХ, ону обичну, топлу, блиску.


Зато ми је било равно откровењу када сам успоставио комуникацију с неколико људи из тзв. бивших република и покрајина, сада независних држава, у којима је перцепција стварности много боља, чини ми се. Осетио сам да поново постојим. Они су ме видели, разговарали са мном као с човеком, и тиме прећутно рекли: ок, ниси ти крив за ужасе који су утемељили заједничку реалност. Албанци, Бошњаци, Хрвати, Црногорци, људи отвореног ума и са жељом да комуницирамо извукли су ме из симулакрума српске лажи, самодовољности и самосажаљења. Надам се да сам и ја њима бар мало помогао у сличном смислу, да им истина живота буде ближа и продубљенија.

 

У медијима Сарајево је представљано као и пре рата, као да се ништа није десило, и тамо и овде се живи итд и тсл. И још увек је тако, изолација је апсолутна. Или се радило о говору мржње, порицању...


Елите у Србији се већ деценијама труде да ратни злочинци и профитери, карикатуре од људи буду узор у друштву, а сумануте интерпретације догађаја, параноичне теорије завере и обмане, буду признати као једина збиља и врховни наук. На жалост, то им успева али треба веровати да ће живот победити, пружити отпор као трава што ниче у рушевини, на микроплану. Нејака али упорна травица су сви који покушавају да загрле овај разваљени, пропали свет и обнове га макар мало, учине подношљивијим, и зачну можда неки нови.

 

Извор: Номад.ба


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.