Језик аутократије

Коришћење речи за лагање разара језик. Коришћење речи да би се прикриле лажи, ма како суптилно било, разара језик. Потврђивање неразумљивог брбљања учтивом реакцијом такође разара језик.

Masha Gessen / 11. јун 2017

Пре неки дан сам имала госте из Русије и разговор је скренуо на тему о којој бруји цела Москва: велики урбани пројекат обнове који предвиђа рушење стамбених блокова из 50-их и 60-их година прошлог века. Проблем је у томе што су те зграде одавно срушене, а сада ће се уништавати вредна модернистичка архитектура с почетка 20. века, јер је неко пожелео те престижне локације. То свакако нису суморни павиљони из доба социјализма, али тако су класификовани. Све је питање именовања и језика.

Руски песник Сергеј Ганделевски једном је причао како је крајем совјетског периода био опседнут номенклатуром гвожђарских радњи. Волео је, на пример, реч секатор. Односно, баштенске маказе. Секатор је дивна реч. Има свој облик. Има тежину. Има функцију. Није двосмислена. То нису ни чекић, ни грабуља, ни плуг. У свету речи са супротним значењем назвати баштенске маказе – и само њих – секатор био је чин слободе.

Реч „слобода“ је у том свету означавала ропство. Била је то Орвелова 1984. Била је то СССР, земља која је имала „законе“, „устав“, па чак и „изборе“ познате и као „слободно изражавање воље грађана“. Избори су били обавезни и подразумевали су појављивање на такозваном изборном месту, добијање већ попуњеног гласачког листића – уз сваку функцију било је придодато по једно име – и јавно спуштање листића у гласачку кутију. Да поновим, то се називало „слободним изражавањем воље грађана“. У томе није било ничег слободног, то није био израз било чега, то није имало никакве везе са грађанским или са вољом, јер субјекту није омогућавало било какву активну улогу. Називање овог ритуала „изборима“ или „слободним изражавањем воље грађана“ имало је двоструки ефекат: речи „избори“, „слободан“, „изражавање“, „грађанин“ и „воља“ биле су потпуно испражњене од значења, док је сам ритуал био неподложан било каквом опису. А када се нешто не може описати, не може бити ни део заједничке стварности. Стотине милиона совјетских грађана искусило је то нешто неописиво, али нису могли да размене то искуство јер је оно било изузето из језика. Искуства „избора“ и „слободе“ била су додатно превентивно дискредитована, јер су тим речима била придодата супротна значења.

Као млада новинарка сам се вратила у земљу свог рођења да бих радила на матерњем језику. Почетком 90-их година прошлог века руски новинари су били ангажовани на пројекту поновног проналажења новинарства – које је дуго било коришћено у сврхе супротне преношењу поузданих информација. Проблем је био опустошени језик политике, вредности и осећања: после деценија приказивања револуционарног заноса, људи су били уморни од саме идеје заноса. Због тога смо ми руски новинари свели језик на глаголе и именице, на ствари које су се могле непосредно опажати. То је био новинарски еквивалент гвожђарској радњи песника Ганделевског: свака реч је у себи морала да садржи свој опис, иначе је не бисмо користили. Овај поступак је јако ограничавао преношење садржаја ума или срца. Читав концепт је био ограничавајући.

Писање на таквом руском је било изазовна вежба, налик кретању кроз минско поље: један погрешан корак могао је да обесмисли цео подухват. У поређењу са тим, писање на енглеском је било поље слободе. А онда су ствари у Русији кренуле нагоре. Дошла је нова власт и нанела нову штету језику. Владимир Путин је прогласио „диктатуру закона“. Нјегов главни идеолог унапредио је ову идеју и увео појам „контролисане демократије“. Привремени председник Дмитриј Медведев изјавио је да је „слобода боља од неслободе“. Речи више нису значиле своју супротност. Оне просто нису значиле ништа. Израз „диктатура закона“ је толико некохерентан да је обесмислио обе речи, и „диктатуру“ и „закон“.

Доналд Трамп инстинктивно чини обе ове врсте насиља према језику. Посебно је вешт да преузме речи и изразе везане за односе моћи и преокрене их у њихову супротност. На такав начин је, на пример, користио израз „безбедан простор“ када је говорио о посети изабраног потпредседника Мајка Пенса мјузиклу Хамилтон. Пенс је, ако се сећате, најпре био извиждан, да би му се затим страствено – али са поштовањем – обратила глумачка постава представе. Трамп је твитовао да је то било недопустиво. Дакле, израз „безбедан простор“ је скован да би се описало место на коме би људи који се обично осећају небезбедно и немоћно требало да се осећају посебно безбеднима. Тврдити да другом најмоћнијем човеку на свету треба омогућити „безбедан простор“ у јавности изврће овај појам наглавце.

Исти трик Трамп је извео и са изразом „лов на вештице“, за који је тврдио да га спроводе демократи како би се осветили за изборни губитак. Лов на вештице у стварности никада не спроводе губитници: лов на вештице се спроводи искључиво са места моћи. Трамп је такође присвојио и на сличан начин изврнуо термин „лажне вести“.

Он има таленат да речи користи на начине који им одузимају смисао. Свако је диван и све је огромно. Било која реч се може дати или одузети. НАТО може бити „сувишан“ а затим „неопходан“ – што представља изазов не само општем разумевању речи „сувишан“, већ и опште прихваћеном искуству линеарног времена.

А ту је и Трампова способност да узме речи и набаца их на гомилу која нема никаквог значења. Ево једног одломка, изабраног међу многим сличнима, из његовог интервјуа за АП о првих сто дана на функцији председника:

„Под један, постоји велика одговорност. Када је дошло време, ето на пример, да се пошаље 59 пројектила, Томахавка на Сирију. Кажем ја себи, „Знаш шта, ово је много више него, рецимо, 79 [сиц] пројектила. Овде се ради о смрти“, јер би људи могли бити убијени. Ту постоји ризик, јер ако пројектил експлодира и то експлодира у граду или експлодира у области у којој су цивили – знате, бродови су били стотинама миља удаљени – и ако пројектил експлодира и падне усред неког града или сеоцета… свака одлука је много тежа него што је то нормално доношење одлука. [неразумљиво] Ово укључује смрти и живот и тако много ствари… Зато је ту много више одговорности [неразумљиво] Финансијски трошкови за све су тако високи, за сваку службу. Ово је хиљадама пута веће, Сједињене Државе, него највећа компанија на свету.“

Ево делимичне листе речи које губе свој смисао у овом пасусу: „одговорност“, број „59“ и број „79“, „смрт“, „људи“, „ризик“, „град“ „цивил“, „сеоце“, „одлука“, „тешко“, „нормално“, „живот“ и „Сједињене Државе“. Чак ни реч „неразумљиво“, коју је убацио новинар, овде ништа не значи, јер како нешто може бити неразумљиво када је изговорено у интервјуу лицем у лице. Улога новинара је, такође, обесмишљена у најосновнијем смислу: новинар који води интервју се осећа обавезним да учествује, прекидајући овај неразумљиви монолог упадицама као што је „тачно“, али оне служе само да се створи привид да је нешто од оног што Трамп говори заиста „тачно“ или може бити „тачно“ – када он заправо истовремено не каже ништа и каже све, а то не може бити тачно.

Трампове гомиле речи испуњавају јавни простор статичким шумом. То је као када би ваздух који дишемо био замењен угљен моноксидом. То је смртоносно. Простор који он загађује је простор наше заједничке стварности. За то служи језик: да вам омогући да именујете „секатор“, купите га и употребите. Да омогући хирургу да именује „скалпел“ и да му га онда неко спусти на испружени длан. Да обезбеди да мајка може да разуме причу коју јој дете исприча када се врати кући из школе, или да судија може да процени случај који му је предочен. Ништа од тога није могуће када речи изгубе значење.

Крајем 20. века смо потрошили доста времена доводећи у питање способност речи да одражавају чињенице, као и постојање самих објективних чињеница. Има оних који су, са радошћу или стидом, приметили везу између ове постмодерне праксе и Трампових пракси пост-истине и пост-језика. Мислим да то одражава један суштински неспоразум, или можда свесну намеру. Када писци и припадници академске заједнице испитују границе језика, увек се ради о активности која произлази из жеље да се осветли јавна сфера, да се дође до заједничке стварности која је изнијансирана више него што је то била јуче; да се још више усредсреди на облик, тежину и функцију било које ствари која се може именовати, или да се нађу имена за нове ствари које до сада нису биле примећене. Наша способност да то учинимо зависи од заједничког језика. Као што је писала Хана Арент:

„Из искуства знамо да нико не може сам за себе да сагледа објективни свет у његовој пуној реалности на адекватан начин, јер му се свет увек показује и открива из само једне перспективе, која одговара његовом становишту у свету и њиме је одређена. Ако неко жели да види и искуси свет какав он „стварно“ јесте, он то може учинити само ако га разуме као нешто што деле многи људи, што се простире између њих, дели их и повезује, показујући се свакоме на други начин и разумљиво само у мери у којој много људи може о томе да говори и размењује своје ставове и перспективе међусобно, а не једни против других. Само у слободи узајамног разговора се свет, као нешто о чему говоримо, појављује у својој објективности и видљивости са свих страна.“

„Само у слободи узајамног разговора“. Да бисмо сачували ту слободу, морамо бити чувари језика. Морамо га одржавати у животу и радном стању. А то значи да речи користимо са јасном намером. То значи, на пример, да лажи назовемо „лажима“. Вама се обраћам, Националном јавном радију (НПР), у коме обитава, између осталих, и појам „нетачне тврдње“. Аргумент НПР је да дефиниција „лажи“ подразумева намеру – лаж је тврдња учињена с намером да се обмане – а НПР нема довољно убедљиве информације о Трамповој намери. Проблем је у томе што еуфемизам „нетачна тврдња“ јасно претпоставља недостатак намере – као да је Трамп случајно погрешио. Али речи постоје у времену: реч „нетачна тврдња“ сугерише да се то догодило само једном, чиме се брише Трампова историја лагања. Израз „нетачна тврдња“, онако како се примењује на Трампа, заправо је лаж – јер лаж је да постоје неутралне речи.

Коришћење речи за лагање разара језик. Коришћење речи да би се прикриле лажи, ма како суптилно, разара језик. Потврђивање неразумљивог брбљања учтивом реакцијом такође разара језик. Ово није само питање престижа вештине писања или кредибилности новинарске професије: реч је о пуком преживљавању јавне сфере.

У Русији су најпре упропастили речи које се односе на политику, вредности и страсти. Затим су прешли на речи које означавају акције, описују грађевине, бројеве који означавају датуме. И онда смо остали са премало речи за говор. Ово није руски феномен. Ево шта је Конфучије имао да каже на ту тему:

„Ако језик није коректан, онда оно што се каже није оно што се мисли; ако оно што се каже није оно што се мисли, онда оно што треба да се уради остаје неурађено; ако то остане неурађено, морал и уметност ће пропадати; ако правда крене погрешним путем, људи ће стајати наоколо у беспомоћној конфузији. Стога не сме бити никакве произвољности у ономе што је изговорено. То је најважније.“

Доћи ће и тај дан, али бојим се не тако скоро, када ћемо морати да размислимо о опоравку од штете коју нам је нанела савремена ера америчке политике. Страхујем да ће доћи час када ћемо, појединачно или у групама, одбацивати поједине речи јер им је отета способност да нешто значе. Већ смо одустали од (Трампове) речи „огроман / хуге“. Али наш посао је да обезбедимо да за пост-Трампову будућност спасемо речи које још увек имају значење: „закон“, „слобода“, „истина“, „моћ“, „одговорност“, „живот“, „смрт“, „59“, „председник“, „председнички“, „без преседана“, „лаж“, „чињеница“, „рат“, „мир“, „демократија“, „правда“, „љубав“, „секатор“.

Предавање о слободи писања одржано 7. маја 2017.

Тхе Не орк Ревие оф Боокс, 13.05.2017.

Превео Иван Обрадовић

Пешчаник.нет, 31.05.2017.

 

Фото: Илустрација Абнера Деана Орвелове “1984.” за Лифе магазин 1949, Дартмоутх Цоллеге Либрар/Раунер Специал Цоллецтионс

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.