Како неко може заборавити дијете у ауту? Овај текст је добио Пулитзера

Случај малишана који је трагично преминуо остављен на врућини у родитељском аутомобилу у Книну многе је потакнуо да се запитају како је могуће заборавити властито дијете.

BUKA portal / 11. јун 2021

Slika je ilustrativnog karaktera. Dijete sa slike nema nikakve veze s događajima iz teksta

 

Према тексту о сличним трагедијама који је још 2009. године објавио Тхе Wасхингтон Пост, чини се да то и није тако ријетко. И што је још важније, нема везе с квалитетном родитељском скрби, њиховом пажњом и љубави према дјетету. Текст чије уломке доносимо у наставку је написао Гене Wеингартен, а за исти је добио Пулитзерову награду.

Оптуженик чијем је суђењу назочио Тхе Wасхингтон Пост био је голем човјек, преко 130 килограма, али у тежини своје туге и срама чинио се још већим. Погрбио се напријед у чврстом дрвеном наслоњачу који га је једва држао, тихо јецајући док му је нога нервозно поскакивала испод стола. У првом реду међу посјетитељима сједила је његова супруга, изгледала је потресено. Просторија је била попут гробнице. Свједоци су благо говорили о толико болним догађајима да су многи изгубили присебност.

Медицинска сестра плакала на свједочењу

Кад је болничка медицинска сестра описивала како се оптуженик понашао након што га је полиција први пут довела, заплакала је. Био је готово кататоничан, сјетила се, чврсто затворених очију, љуљајући се напријед-натраг, закључан у некој недокучивој приватној муци. Уопће није могао проговорити, све док медицинска сестра није сјела крај њега и ухватила га за руку. Тек тада се пацијент почео отварати, а оно што је рекао је да не жели никакво седатив, да не заслужује предах од боли, да жели све то осјетити, а затим и умријети.

Оптужен је за убојство. Ниједна битна чињеница није била спорна. Милес Харрисон (49) био је љубазна особа, марљив пословни човјек, савјестан отац до тог дана прошлог љета - заокупљен проблемима на послу, позивима на мобител - кад је заборавио оставити сина Цхасеа у вртићу. Малишан је полако умирао, привезан за аутосједалицу готово девет сати на паркиралишту у Херндону усред српањске врућине.

Била је то необјашњива и неопростива погрешка, али је ли то био злочин? То је било питање о којем ће одлучити судац. Суђење је потрајало три дана. Једна поред друге у стражњем дијелу суднице сједиле су двије жене које су сатима путовале на суђење. За разлику од готово свих осталих на клупама за посјетитеље, оне нису биле рођакиње или сураднице или блиске пријатељице оптуженог.

У САД-у се овакве трагедије догађају 20-ак пута годишње

Кад је суђење завршило, Лyн Балфоур и Марy Паркс отишле су тихо, не скрећући пажњу на себе. Нису жељеле бити тамо, али осјећале су дужност како према оптуженику, тако и на пуно сложенији начин према себи. Било је то у најмању руку необично - троје људи заједно на једном мјесту који дијеле исту срцепарајућу повијест. Све троје случајно су убили своју дјецу на идентичан, неразумљив, модеран начин.

"Смрт од хипертермије" службено је објашњење. Кад се то догоди малој дјеци, чињенице су често исте... Иначе пун љубави и пажљив родитељ једног је дана заузет или растресен, узнемирен или збуњен промјеном његове свакодневице и једноставно - заборави дијете у ауту. То се у Сједињеним Америчким Државама догађа 15 до 25 пута годишње, од прољећа, кроз љето до ране јесени.

Прије два десетљећа то је било релативно ријетко. Али почетком деведесетих, стручњаци за сигурност аутомобила рекли су да предњи зрачни јастуци на сувозачкој страни могу убити дјецу и препоручили су да се дјечја сједала помакну на стражњи дио аутомобила, а затим због још боље сигурности да дјечја сједалица буде окренута према стражњем дијелу. Мало тко је предвидио трагичне посљедице смањене видљивости дјетета... Па тко им може замјерити? Каква то особа заборавља бебу?

То се може догодити свакоме

Испоставља се да то чине богати. И сиромашни и средња класа. То раде родитељи свих добних скупина. Мајке ће то учинити једнако вјеројатно као и очеви. То се догађа кронично одсутним и фанатично организираним, факултетски образованим и маргинално писменим. У посљедњих 10 година то се догодило зубару. Поштанском службенику. Социјалном раднику. Полицајцу. Књиговођи. Војнику. Електричару. Протестантском духовнику. Будућем рабину. Медицинској сестри. Грађевинару. Догодило се то савјетнику за ментално здравље, факултетском професору и пизза мајстору. Догодило се то педијатру. То се догодило ракетном знанственику.

Прошле године то се догодило три пута у једном дану. Био је то најгори дан досад у најгорој години досад у феномену који не даје знак да јењава. Чињенице се у сваком случају мало разликују, али увијек постоји ужасан тренутак када родитељ схвати што је учинио, често телефонским позивом супружника или његоватеља. Након тога слиједи махнити спринт до аутомобила. Оно што тамо чека је најгора ствар на свијету.

Свака прича је језива на свој начин

Сваки случај има свој властити језиви потпис. Један је отац паркирао свој аутомобил уз терен локалног сајма и док је откривао тијело свог сина, одјекивала је весела глазба и забава. Други мушкарац, желећи брзо завршити свој живот, покушао је одузети пиштољ полицајцу на мјесту догађаја. Неколико људи - укључујући Марy Паркс из Блацксбурга - одвезло се са свог радног мјеста у вртић како би покупили дијете за које су мислили да су га оставили, а нису примијетили леш на стражњем сједалу.

А затим ту је и пословни човјек из Цхаттанооге у америчкој савезној држави Теннессееју, који мора живјети с овим - аларм с детектором покрета активирао се три пута у његову аутомобилу који је био паркиран на врућини. Али кад би погледао ван, не би видио да се итко мота око аутомобила. Зато је даљински деактивирао аларм и мирно се вратио на посао.

Можда не постоји чин људског неуспјеха који у основи више преиспитује ставове нашег друштва о злочину, казни, правди и милосрђу. Према статистикама, у око 40 посто случајева власти истражују доказе и утврђују да је смрт дјетета била ужасна несрећа - погрешка у памћењу која доноси доживотну казну кривње далеко већу од било које што је судац или порота могу изрећи - и не подижу никакве оптужбе. У осталих 60 посто случајева, рашчлањујући у основи идентичне чињенице и примјењујући их на у основи идентичне законе, власти одлучују да је нехај био толико велик, а озљеда толико тешка да се то мора назвати тешким казненим дјелом и мора се стриктно проводити.

Исти случајеви, различите пресуде

Само пет дана прије него што је Милес Харрисон заборавио свог малишана на паркиралишту компаније Херндон у којој је радио, слично се догодило неколико стотина километара југоисточно. Након дуге смјене на послу електричар из Портсмоутха у Виргинији Андреw Цулпеппер покупио је малишана од својих родитеља, одвезао се кући, ушао у кућу и потом заспао заборавивши да је дјечак у ауту, остављајући га да се до смрти пече испред дома.

Харрисон је оптужен за казнено дјело. Цулпеппер није. У оба случаја одлуку је донијела једна особа. У Харрисонову случају то је био Раy Моррогх, државни одвјетник из Фаирфаxа. У интервјуу неколико дана након што је подигао оптужницу за нехотично убојство, Моррогх је објаснио своју одлуку: "Пуно се тога може рећи о обвези људи да заштите своју дјецу. Кад имате дјецу, имате одговорност. Врло сам чврст у обрани дјечје сигурности."

Моррогх и сам има двоје дјеце, у доби од 12 и 14 година. Упитали су га може ли замислити да се ово догоди њему. Чинило се да га је питање затекло. Прешао је на другу тему, а онда се, десет минута касније, одлучио рећи: "Морам рећи да ми се то не би могло догодити. Ја сам пажљив отац."

У Портсмоутху је одлуку да се Цулпеппера (40) не терети донио државни одвјетник Еарле Моблеy. Колико год смрт дјетета била трагична, сматра Моблеy, полицијска истрага показала је да није било казненог дјела јер није било намјере. Цулпеппер се није безосјећајно коцкао с дјететовим животом - заборавио је да је дијете тамо.

"Било би једноставно у оваквом случају препустити одлуку пороти, али то није исправно", каже Моблеy. Одговорност тужитеља је постизање правде, а не постизање неке врсте резултата. Моблеy је и сам изгубио дијете. Његова је кћи умрла од леукемије 1993. у доби од три године. Моблеy тврди да се његова одлука темељи на закону, али има и предоджбу какав је осјећај изгубити дијете.

Дакле, након синове смрти, Андреw Цулпеппер послан је кући да покуша живјети остатак свог живота с оним што је учинио. Након синове смрти, Милеса Харрисона оптужили су за тешко казнено дјело. Његове су фотографије излазиле у новинама и на телевизији. Унајмио је скупог одвјетника. Обје су стране мјесецима градиле своје случајеве. Свједоци су окупљени и интервјуирани. Покушаји нагодбе нису успјели. Суђење је започело.

Након што је ослобођен, човјек се срушио

Суд је чуо како су Харрисон и његова супруга били пар без дјеце у касним 40-има који очајнички желе постати родитељи. Причали су о својим трима посјетима Москви, сваки пут подузимајући напоран 10-сатни пут жељезницом до руских провинција. Тамо су у сиротишту успјели пронаћи и усвојити свог 18-мјесечног сина. Харрисонова сусједа посвједочила је како је гледала како се нови отац забавља у дворишту са својим сином. Харрисонова сестра свједочила је како је тједнима помагала своме брату и шогорици да пронађу идеални вртић за дјечака, којем би требала посебна пажња како би се опоравио од посљедица његових болних првих мјесеци живота.

Харрисонова је мајка изјавила да је Милес био добар син и савршен отац пун љубави. Изненађена, али смирена, Харрисонова супруга Царол описала је телефонски позив који јој је муж упутио одмах након што је открио што је учинио, телефонски позив који је примила у аутобусу док се враћала кући с посла. Било је то, рекла је, неразумљиво вриштање. На крају је судац окружног суда у Фаирфаxу пресудио да Милес Харрисон није крив. Није било злочина, рекао је, позивајући се на идентичне правне разлоге које је Еарле Моблеy навео као разлог што уопће није оптужио Андреwа Цулпеппера.

Чувши пресуду Харрисон је уздахнуо и зајецао, а затим покушао устати, али у том човјеку није остало ништа. Ноге су га издале и патетично се срушио на кољена.

Па ако то није убојство, што је то? Несрећа?

"Не, то није најбоља ријеч. Кад кажемо несрећа, онда то звучи да се не може спријечити. А инцидент звучи тривијално. А ово није тривијална ствар", каже Марк Wарсцхауер, међународно признати стручњак за учење језика и технологију, професор на Калифорнијском свеучилишту у Ирвинеу.

Видио људе око аутомобила, онда схватио да је то његов аутомобил

Wарсцхауер је Фулбригхтов стипендист, специјализиран за употребу пријеносних рачунала за описмењавање дјеце. У љето 2003. вратио се у свој уред с ручка и затекао гомилу око аутомобила на паркиралишту. Полиција је разбила прозор. Тек кад се приближио, Wарсцхауер је схватио да је то његов аутомобил. Тада је схватио да је тог јутра заборавио одвести свог 10-мјесечног сина Микеyја у вртић. Микеy је био мртав. Wарсцхауер није оптужен за злочин, али мјесецима након тога размишљао је о самоубојству. Поступно је, каже, нагон спласнуо, али не и туга и кривња.

"Недостаје нам израз за ово", каже Wарсцхауер те додаје како требамо разумјети зашто се то догађа људима којима се догађа.

"Сјећање је строј и није беспријекорно. Наш свјесни ум даје важност стварима, али на станичној разини наше памћење то не чини. Ако сте способни заборавити свој мобител, потенцијално сте способни заборавити своје дијете", објашњава Давид Диамонд, професор молекуларне физиологије на Свеучилишту Соутх Флорида и савјетник ветеранске болнице у Тампи.

Како мозак функционира?

У свом истраживању бави се испреплитањем емоција, стреса и памћења. Открио је да под неким околностима најсофистициранији дио нашег центра за обраду мисли може бити талац конкурентског меморијског сустава, примитивног дијела мозга који је - дизајном старим попут диносаура - непажљив, неаналитичан, глупав.

Диамонд је стручњак за памћење с лошим сјећањем, онај који је недавно, док се возио до схоппинг центра, схватио да његова унучица спава у стражњем дијелу аутомобила. Сјетио се само зато што је његова супруга, која се возила поред њега, споменула бебу. Разумио је што се могло догодити да је био сам с дјететом.

Људски је мозак, каже Диамонд, величанствен, али заправо се ради о уређају у којем новије и софистицираније структуре сједе изнад прототипа мозга који још увијек користе ниже врсте. На врху уређаја налазе се најпаметнији и најпокретљивији дијелови, префронтални кортекс који размишља и анализира те хипокампус који ствара и задржава наша непосредна сјећања. На дну се налазе базални ганглији, готово идентични мозгу гуштера, који контролирају добровољне, али једва свјесне акције.

Диамонд каже да у ситуацијама које укључују познате, рутинске моторичке способности, људска животиња тјера базалне ганглије у службу као својеврсни помоћни аутопилот. Кад наш префронтални кортекс и хипокампус планирају наш дан на путу до посла, неуки, али учинковити базални ганглији управљају аутомобилом, зато ћете понекад возити од точке А до точке Б без јасног сјећања на пут којим сте прошли, скретања које сте направили или пејзажа који сте видјели.

Обично, каже Диамонд, ово делегирање дужности "дјелује лијепо, попут симфоније. Али понекад се претвори у "Увертиру из 1812". "Тада топови преузимају и превладавају", истиче Диамонд.

Експериментално излажући штакоре присутности мачака, а затим биљежећи електрокемијске промјене у мозгу глодаваца, Диамонд је открио да стрес, било изненадан, било кроничан, може ослабити мождане центре с вишим функционирањем, чинећи их осјетљивијима на малтретирање базалних ганглија. Видио је да се иста таква ствар догађа у случајевима које је пратио, укључујући смрт дјеце у аутомобилима.

"Чини се да је квалитета претходне родитељске скрби неважна. Важни чимбеници који се непрестано појављују укључују комбинацију стреса, емоција, недостатка сна и промјене у рутини, при чему базалне ганглије покушавају учинити оно што би требале учинити, а свјесни ум је превише ослабљен да би могао одољети. Оно што се догађа је да се меморијски кругови у рањивом хипокампусу дословно бришу и поновно исписују, као код рачуналног програма. Ако се меморијски склоп не покрене поновно, примјерице ако дијете заплаче или ако жена спомене да је дијете страга, то може у потпуности нестати", закључује Диамонд за Тхе Wасхингтон Пост.

 

Индеx


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.