Масха Гессен: Право да се имају права

Пре шездесет година Хана Арент је написала фразу која је с временом постала једна од њених најцитиранијих и најчешће тумачених мисли: „право да се имају права“. Ова фраза је у себи садржала суштину њеног скептицизма.

Masha Gessen / 20. мај 2018

Било је сунчано јутро у Сиднеју. Као гошћа на раскошном градском књижевном фестивалу спремала сам се за снимање дебатне емисије у студију Аустралијске државне телевизије. На столовима у чекаоници лежали су часописи, леци и неколико копија драгоценог џепног издања Универзалне декларације о људским правима, у сјајном нежноплавом омоту. Тридесет чланова декларације је стало на четрнаест малених страна, остављајући довољно места за увод, у којем је поред осталог стајало: „Ова права ти припадају. Ово су твоја права. Упознај се са њима. Промовиши их и брани, како за себе тако и за своје ближње.“

Неколико стотина километара од обале Аустралије, на острву Манус, шест стотина избеглица и даље живи у ванредним условима у привременом пребивалишту – ни у кући, ни у затвору. Они тамо живе већ годинама, у условима које Амнест Интернатионал описује као „равне мучењу“. На другим местима широм света живи још 65,6 милиона људи који су насилно измештени из својих домова; 22,5 милиона њих сматра се избеглицама; десет милиона њих је тренутно без држављанства. Ови људи, међу којима је отприлике половина деце, воде животе бесконачне искорењености и несталности, њихова кретања су строго ограничена, док је њихова трајно пребивалиште неодређено.

Мој живот је све супротно од њиховог: истовремено и укорењен и отворен за кретање. Пре неколико дана без проблема сам ушла у Аустралију, чекајући мање од минута на царини, где је службеник брзо проверио да ли сам добила визу коју сам претходно затражила електронским путем. Добила сам је, и то за само неколико часова, јер игром случаја поседујем тамноплави пасош Сједињених Држава. Сада сам поред њега у свој џеп ставила и светлоплаву књижицу са људским правима.

Пре шездесет година Хана Арент је написала фразу која је с временом постала једна од њених најцитиранијих и најчешће тумачених мисли: „право да се имају права“. Ова фраза је у себи садржала суштину њеног скептицизма у вези са концептом људских права – дакле права која у теорији припадају свакој особи већ самим њеним постојањем. Али шта је гаранција ових права? За то је, како примећује Арент, неопходно бити не само особа већ и грађанка. Другим речима, иако ми права из светлоплаве књижице „припадају“, ја их могу искористити само зато што истовремено поседујем и тамноплави пасош.

Ову фразу је Арент први пут употребила у чланку из 1949, а затим поново у књизи „Извори тоталитаризма“. Фраза је протеклих неколико година била предмет многих интерпретација. Недавно је Версо објавио елегантну књижицу есеја, у којима четири аутора настоје не само да протумаче ту фразу већ и да изнађу она тумачења која ће инспирисати отпор глобалном нападу на људска права који је у току. Књига се зове „Право да се имају права“.

Арент је пуних осамнаест година била избеглица без држављанства: од тренутка када је побегла из нацистичке Немачке, у двадесет седмој години свог живота, све док 1951. није постала натурализована грађанка САД. Када је 1948. у Уједињеним нацијама усвојена Универзална декларација о људским правима, Арент је већ добила азил у САД, али још увек није имала америчко држављанство.

Испрва је ентузијастично подржала усвајање декларације, видевши је као темељ међународног механизма за гарантовање права. Али убрзо је посумњала. „Право да се имају права или право сваке индивидуе да припада човечанству морало би се гарантовати од стране самог човечанства“, написала је и додала – „Није ни најмање извесно да је тако нешто уопште могуће.“ Сваки нови међународни механизам, увиђа Арент, још увек зависи од спремности држава да га примене – да заштите управо оне људе који су остали незаштићени изгубивши своје држављанство. Данас су ствари још горе. У ери Владимира Путина, Доналда Трампа и читаве армије евроскептичних политичара завладала је глобална политика огорчености према међународним институцијама.

„Избегличка криза после Другог светског рата навела је Арент да схвати да људска бића могу постојати и на месту под именом ’нигде’; она могу бити измештена из политичких заједница, претворена у апстракције“, пише Стефани ДеГујер у књижици „Прво да се имају права“. Када нема контекста, публике или заједнице у којој би њихова права важила, људи не могу бити заштићени. Ипак, пише ДеГујер, Арент је полагала наду у једну земљу, у Сједињене Државе, које су, каже Арент, „на придошлице увек гледале као на потенцијалне будуће грађане“. Током 2018, међутим, однос Америке према имигрантима тако дубоко се променио да „такозвана последња, а можда и једина нада“ Хане Арент данас изгледа неутемељено.

Аутори у „Праву да се имају права“ фокусирају се на по једну реч у чувеној фрази. Лида Максвел, са одсека за политичке науке на Тринити колеџу, пише о глаголу „имати“ и каже да се он може тумачити не као глагол поседовања, него „у смислу у коме можемо ‘имати’ састанак, или вечеринку, или конференцију, или конвенцију. Ту ‘имати’ права значи учествовати у организовању, стварању и одржавању (кроз протесте, законодавство, колективно делање и грађење институција) заједничког политичког света у коме ће свакоме бити доступно да се позива на своја права“.

Максвел пише да се протести на аеродромима, одржани у јануару 2017. против Трамповог првог покушаја да забрани улаз у САД из већински муслиманских земаља, могу тумачити управо као један такав пројекат стварања „света у коме се сви могу легитимно позивати на своја права“. То је вероватно најоптимистичнији моменат у овој књижици.

Откако је у фебруару ове године књига објављена, Врховни суд је саслушао аргументе за последњу верзију Трампове забране путовања и сигнализирао да ће највероватније допустити да она остане на снази. Број депортација из САД убрзано расте. Америчка имиграциона служба је из свог званичног описа уклонила да је САД „нација имиграната“.

За то време у Уједињеном Краљевству је испливала прича о такозваној генерацији „Виндраш“ (индрусх). Око пола милиона људи који су живели у Великој Британији и који су се највећим делом живота сматрали британским поданицима пошто потичу из британских колонија на Карибима суочава се са неизвесношћу или нечим још горим у вези са својим грађанским статусом. Откривено је да се некима од њих већ годинама ускраћују захтеви за социјална примања, право на рад или право на поновни улазак у земљу. Супротно тврдњи из лепе светлоплаве књиге, њима људска права не „припадају“: она им могу бити дата или одузета од стране безличне и неприступачне бирократске машинерије.

У поменутој Версовој књизи есеја, професор са Јејла Семјуел Мојн подсећа да је Арент слутила да би се Универзална декларација о људским правима могла претворити у „скуп лепих нормативних тврдњи“. Она је сматрала, пише Мојн, да парадирати листом права пред лицима људи који не поседују ни основно држављанство „наликује на представљање детаљног списка свих јела из обилног оброка људима који умиру од глади“. Јасно је: поред тога што „људи могу живети у месту под именом ’нигде’“, једном када изгубе своје место у политичкој заједници, они више не могу бити сигурни да ће га икада повратити.

Тхе Не оркер, 03.05.2018.

Превео Растислав Динић

Пешчаник.нет, 11.05.2018.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.