Моника Поњавић Билбија за БУКУ: Ако је тешко бити Бог у Босни колико је онда тек тешко бити човјек?!

Тема Бога, онако како је већина, не само у Босни, него генерално, разумије, чему свакодневно свједочимо, нас апсолутно раздваја. Међутим, Бог и сама вјера, онако како је ја схватам, није и не би требало бити мјесто раздора.

Maja Isović Dobrijević / 11. јун 2021

Foto: Privatna arhiva

 

Моника Билбија, рођ. Поњавић је сценски дизајнер, сценограф, театролог... Школовала се на Универзитету у Бањалуци, Универзитету у Амстердаму, Универзитету Уметности у Београду, Универзитету у Хелсинкију. Кандидаткиња је на докторским умјетничким студијама сценског дизајна на Универзитету у Новом Саду.

Излагала је на Прашком квадријеналу сценског дизајна/сценографије и простора 2011, Миксеру, Сарајевској Зими, Бијеналу сценског дизајна, Стеријином позорју, Битефу, Културној станици Свилара, КЦ Београд, Алтернативи Гданск, Унлистед: Питтсбургх-Дублин… Сценографије је постављала на сценама Народног позоришта Републике Српске, Дјечијег позоришта Републике Српске, Позоришта младих Сарајево, ГП Јазавац, Бањалучког студентског позоришта, ГП Приједор. Текстове објављивала у часописима: Перформанце Ресеарцх: Он Сценограпхy, Сцена, Зборник Матице српске за сценску умјетност и музику... Водила је радионицу на међународној манифестацији из области сценског дизајна и сценографије Wорлд Стаге Десигн у Кардифу 2013. Коаутор је пројекта Фластер. Члан ОИСТАТ-а Србије.

Свој рад је кроз више година ангажмана у различитим видовима умјетничких пракси фокусирала на истраживање односа тијела и простора, повезујући при том утицаје који су формирали њен лични израз, а долазили су из праваца експерименталног филма, постдрамског позоришта, популарне културе и непосредног културно-географског окружења.

Отварање изложбе “Ко би Бог у Босни био?” планиран је вечерас у 21 час у Каменој кући тврђаве Кастел.

Са Моником разговарамо о њеном првом излагању у Бањалуци, значењу самог назива изложбе, умјетности и утицају пандемије на њен рад.

Моника, вечерас је у Бањалуци отварање твоје изложба “Ко би Бог у Босни био?”. Можеш ли нам рећи нешто о концепту изложбе и како је она настала?

Изложба је вишемедијско дјело сценског дизајна, сачињено из инсталација, сценографије, видео рада, аудио рада, фотографије и живог извођења. Изложба се бави идентитетом, личним и колективним и као дјело сценског дизајна почива на тексту и дјелимично се служи позоришним техникама, али није позориште него визуелна умјетност.

Иницијална идеја је настала 2017. године. И прво је била замишљена као представа базирана на мом тексту о Босни (и Херцеговини) и њеном архетипском човјеку. Већ десет година, од тренутка када сам излагала на Прашком квадријеналу сценског дизајна и простора 2011, активно се бавим питањем како изложити сценогафију у простор који није простор позоришне представе. И  у том неком периоду до 2017. сам апстраховала и реинтерпретирала Булгаковљев роман Мајстор и Маргарита  (“Кукавичлук је најстрашнији од свих порока”, Стеријино позорје), поезију Алексеја Гастева (“Академија рада”, Алтернатива: Материалитy Гданск) и тако даље. Међутим, све су то били фрагменти који нису произилазили из позоришне представе него текста тако да за мене то није било то, па сам одлучила да напишем свој текст који се бави идентитетом, етикетирањем, стигомом и стереотипом (то је оно лично што уносим у причу) и да осмислим и дизајнирам своју представу коју ћу онда изложити у простор. То сам на крају и урадила, али је нисам никад извела. Имам текст, имам ликове, поступак, музику, имам скице сценографије и костима, дефинисано свјетло, али немам изведену представу. Оно што “Ко би Бог у  Босни био?”, назив изложбе, али и представе која се никада није десила, јесте, а говоримо о изложби у петак, само један дио те представе, односно један лик извучен из свог контекста и изложен.

 

За оне који не знају то су ријечи које се могу прочитати шетајући према споменику на Шехитлуцима, је ли то била инспирација за изложбу?

И јесте и није. Сам графит ме натјерао да о Босни размишљам интензивније, као и о Богу, али прича коју причам није поникла из графита иако је он у коначници био значајан. Јер он је све повезао у једну цјелину у смислу значења или, боље речено, тачнијег илустровања онога што Босна (и Херцеговина) јесте за мене. Било је доста дебате око тога да ли је баш тај назив адекватан за оно што излажем и након генералне пробе себи сам још једном потврдила да јесте. Све је баш фино легло и посложило се. Јер то питање сублимира Босну и представља њену суштину, ту, како је то дефинисао Ловреновић, цивилизацијску сплетеност или како је писао Андрић, говорећи о животу на оштрици ножа, на ивици између два свијета која су често опречна у својим екстремима. Ово питање не пита ко јесте Бог у Босни него ко би он био. То, у мојој интерпретацији, значи да је бити Бог овдје тежак посао, готово немогућ. А ако је тешко бити Бог у Босни колико је онда тек тешко бити човјек.

Колико је пандемија утицала на саму реализацију рада?

Изложба је након двије године разних ситуација ушла у припрему 2020. Требало је да се деси средином априла 2020. али десио се први талас па смо поново све помјерили. За септембар. Ја сам у међувремену остала поново у другом стању, поново сам чувала трудноћу и онда смо договорили да све одгодимо за ову годину.

Ако се не варам, да ли је ово прва самостална изложба у Бањалуци. Каква су твоја очекивања?

Не само да је прва самостална, него прва уопште. Никада нисам излагала у Бањалуци. А излагала сам у Прагу, Венецији, Гданску, Београду, Ријеци, Новом Саду, Сарајеву, Питсбургу…

Драго ми је што су баш ови радови радови са којима први пут излажем у Бањалуци јер се тичу овог простора и логично ми је да се то деси у граду у којем сам рођена и одрасла. Управо зато ме и страх. Имам позитивну трему. Не знам уопште како ће публика реаговати. Три рада премијерно приказујем док је видео рад “Ја/Босна” већ приказан у Новом Саду, Београду и Ријеци. Требало је да буде приказан и у оквиру Сарајевске зиме, али је ипак пандемија на крају пресудила. Повратне реакције које сам добила су невјероватне. Људи су јако емотивно реаговали на мој текст и на Миљкино извођење јер је ипак у питању нешто тако лично, а довољно универзално да се можеш снажно поистовијетити. И то ми је било значајно, та врста енергије која се након приказивања дијелила. Било је свега, а највише суза. Шта ће бити у Бањалуци не знам. Спремна сам на све. Надам се најбољем јер су ми намјере такве. “Ко би Бог у Босни био” је заправо моје љубавно писмо тлу са којег сам поникла. Тој земљи. Том камену. Том човјеку.

 

 

Колико нас тема бога спаја и раздваја у Босни, а богами и у Херцеговини?

Тема Бога, онако како је већина, не само у Босни, него генерално, разумије, чему свакодневно свједочимо, нас апсолутно раздваја. Међутим, Бог и сама вјера, онако како је ја схватам, није и не би требало бити мјесто раздора. Напротив. Посезање за ставовима који Бога и вјеру банализују и, рекла бих, можда површно схватају, јесте дио проблема који одсликава општу незаинтересованост, неинформисаност, а спремност на конфликт. Вјера, не црква, јер вјеру и Бога одвајам од цркве иако је то заиста тешко, у свом суштинском смислу у потпуности опонира сваком виду нарушавања слобода, дијалога и узајамног прихватања. Наш је историјско-политички контекст нажалост увијек користио управо религију и вјеру као инструмент идеологије, а то није страно ни у данашњем времену које не мањка екстремима, ни на лијевој ни на десној страни. У таквој клими духовност страда од дневнополитичке какофоније.

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.