Напад на главног Путиновог непријатеља

Откуд атентат на Наваљног баш сада? Једно објашњење је да је неки самозвани осветник извео напад на своју руку. Друго објашњење је да се руски режим уплашио протеста у Белорусији.

Masha Gessen / 22. август 2020

 

Алексеј Наваљни, антикорупцијски блогер који већ годинама важи за јединог значајнијег противника Владимира Путина – што ће рећи, његов једини непријатељ који је остао у Русији, и даље активан, и који је задржао углед упркос сталним нападима власти – смештен је у болницу на одељење интензивне неге у сибирском граду Омску (у међувремену је пребачен у Немачку). Позлило му је у авиону који је затим принудно слетео. Његова представница за медије Кира Јармиш сумња да је Наваљни отрован.

У четвртак ујутру, Наваљни и Јармиш су се укрцали на лет из Томска за Москву који траје око четири сата. Убрзо по полетању, Наваљном је позлило и почео да се презнојава, испричала је Јармиш за руски Радио Ехо Москве. Затим је отишао у тоалет. Један руски твитераш је касније објавио снимак на коме се види медицинско особље док жури у помоћ, при чему се у позадини чује како Наваљни јауче; изгледа да је видео снимљен пошто је авион слетео у Омск, који се налази на трећини пута до Москве. Јармиш је твитовала да је тог дана Наваљни узео само чај, те да сумња да је на тај начин отрован.

Историја тровања руских опозиционих личности прилично је дуга. Пјотр Верзилов, активиста из протестно-уметничке групе Пуссy Риот и опозициони издавач, месецима се опорављао од наводног тровања због ког је завршио на интензивној нези у Москви, септембра 2018. Новинар и историчар Владимир Кара-Мурза отрован је два пута, 2015. и 2017. и оба пута је једва извукао живу главу. Шпијун пребег Сергеј Скрипал и његова ћерка Јулија отровани су бојним отровом Новичоком у Енглеској 2018. Пребег Александар Литвињенко отрован је полонијумом 2006. Истраживачки новинар Јури Шчекочикин умро је у агонији у московској болници 2003; његова колегиница Ана Политковска преживела је слично тровање 2004. да би 2006. била убијена ватреним оружјем. То није комплетна листа. Склоност ка тровању опозиције старија је од Путина – могла бих навести тровања из 1990-их, па чак и пре слома Совјетског Савеза: на бугарског писца Георгиа Маркова који је пребегао у Британију, извршен је атентат рицином у Лондону 1978. Чај је већ коришћен као средство – у случају Литвињенка, полонијум је стављен у чајник у ресторану, док је у случају Политковске наводни кривац био чај послужен у авиону.

Наваљни је изванредно упоран трн у Путиновом оку. Постао је познат касних 2000-их као блогер који открива податке о корупцији унутар и око Кремља. Обелоданио је спорне владине уговоре и повезао раскошне некретнине са државним службеницима. Током протекле деценије, изградио је организацију која служи као водећи алтернативни медиј у Русији и једина права политичка организација. Наваљни је неколико пута пробао да освоји службени положај – председника Русије и градоначелника Москве – и мада су га у томе спречила намештена изборна правила, мобилисао је довољно људи да постане главни Путинов противник.

Кремљ је покушао да га ућутка затворском пресудом 2013, када је на хиљаде Московљана изашло на улице ризикујући хапшење, због чега су власти убрзо повукле пресуду. Наваљни је касније провео више месеци у кућном притвору, да би затим био подвргнут низу административних притвора, у трајању од десет до месец дана. Режим је, другим речима, покушавао да га ућутка задајући му стотине мањих повреда, уместо да једним снажним ударом испровоцира протесте којих се Путин плаши.

Откуд атентат на Наваљног баш сада? Два су могућа објашњења. Једно гласи да је одабрани тренутак чиста случајност (такав резон никад не треба занемарити, нарочито у Русији); сасвим је реално да неки усрдни, самозвани осветник Кремља одлучи да изведе напад без изричите наредбе. Друго могуће објашњење било би да је Кремљ, који своје бивше колоније без изузетка посматра као одраз у огледалу, ужаснут протестима у Белорусији. Стотине хиљада људи тамо ризикује живот да би се отарасили Александра Лукашенка, који је на власти 26 година, за шест више од Путина. Белоруси су показали да се, чак и у земљи у којој аутократа има готово тоталну моћ над изборним институцијама, медијима и грађанским друштвом, људи ипак могу осмелити да кажу да им је дозлогрдило. Аутократија нема начина да се сачува од такве врсте масовног протеста – осим, можда, убиством могућег вође будуће побуне.

Тхе Неw Yоркер, 20.08.2020.

Превела Милица Јовановић

Пешчаник.нет, 22.08.2020.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.