Не можемо сви отићи

Устајем рано ујутру као и мноштво мојих суграђана, одлазим на посао и у продавници у којој радим проводим између осам до десет сати, онда се вратим у свој изнајмљени стан, скувам ручак и обично након тога заспим што је последица хроничног умора.

Stevo Grabovac / 14. септембар 2021

 

Шта ја знам о тренутној ситуацији у БиХ? Ништа. У мом окружењу, пар људи се борило са раком или се још бори, слушам приче о компликованим операцијама, хемотерапији, не могу да не саосјећам, то су људи с којима проводим сваки дан и много ме више занима то, него ли шта је неки политичар изјавио. Јер ни њихове изјаве, а ни моје слагање или неслагање с њима неће поправити ствари у здравству.

Прије неки дан познаница ме замолила да напишем један текст. О тренутној ситуацији у БиХ. И ја сам пристао без пуно размишљања. Направио сам подсјетник и груби нацрт, неколико скица које сам оставио у лаптопу. И онда су дани, као што то увијек бива, пролазили онако како ми и не знамо да пролазе – осврнеш се око себе и седмица је већ минула. „Ја измјерих свој живот кафеним кашичицама“ – како је некад записао величанствени Елиот. Схватио сам да ми је овај текст постао страшно оптерећење, писао сам га усред писања свог другог романа и десило се оно што се обично деси кад дође до прегријавања система – сасвим сам блокирао. Тјешио сам себе да је то тренутно, да се ради о краткој фази, али сам схватио да су прошле двије седмице и да ми један овакав текст не да мира, јер напросто не могу да пишем ништа друго док њега не завршим.

Мој живот је прилична рутина у којој нема пуно времена за писање. Устајем рано ујутру као и мноштво мојих суграђана, одлазим на посао и у продавници у којој радим проводим између осам до десет сати, онда се вратим у свој изнајмљени стан, скувам ручак и обично након тога заспим што је последица константног, хроничног умора. Не желим то, но „дух је срчан, али тијело је слабо“ што записа апостол Павле. Онда се обично деси да се пробудим у неко доба око поноћи, вријеме за пјеснике и лудаке, а ја бих рекао и за скитнице, пекаре, ноћне чуваре, достављаче, све оне који чине непримјетне ситнице у вашим животима стварним, а ви ни не знате да ти људи постоје. То је вријеме великих тишина, и тада, ако ме кости баш превише не боле, ако се довољно јако натјерам да занемарим сваку слабост, укључим лаптоп и телевизор и пишем или буљим у шарене слике на екрану – док не заспим поново, негдје пред зору, знајући да ћу тешком муком да се пробудим. И тако изнова и изнова. Радујем се недјељама када сам слободан и све ствари остављам за тај један дан. И кад дође недјеља, тек тада немам снаге ни за шта, па обично прележим цијели дан у кревету, слушам музику, читам, буљим у екран. Те ситне радости које живот чине – па, животом. И не, уопште се не жалим, износим само реалну слику ствари, тако изгледају моји дани, ја сам на то навикао, негдје у себи знам да ми то одговара, јер да ми не одговара – промјенио бих то, требало је дуго времена да постигнем мир са собом и да могу осјећати захвалност за сваку од тих ситница у свом кратком постојању на овој земљи. И морам признати да је то било најтеже; ствари ме више не погађају као некада, емоције се узбуркају као море, али сам свјестан њихове варљивости и сад сам у стању као никад прије да знам како ће се смирити свака бура и самим тим се све много брже смирује. Не знам да ли ће то потрајати, као што уосталом нико од нас не зна шта му сутра доноси, али сад је тако.

Шта ја знам о тренутној ситуацији у БиХ? Ништа. У мом окружењу, пар људи се борило са раком или се још бори, слушам приче о компликованим операцијама, хемотерапији, не могу да не саосјећам, то су људи с којима проводим сваки дан и много ме више занима то, него ли шта је неки политичар изјавио. Јер ни њихове изјаве, а ни моје слагање или неслагање с њима неће поправити ствари у здравству. Неће поправити стандард, ништа од тога од чега нам зависи живот. Мој пријатељ ми стално прича о томе како плаћа велике порезе, отплаћује кредит, не жали се, бори се да опстане у окружењу које гледа само да отме, али има одређену, велику дозу слободе и свјестан је тога, скроман је и захвалан. Наравно да није праведно – нико од нас не тражи да му исто ово друштво нешто дадне, већ само да му не одузима, али о системима правде сасвим другачије размишљамо ми који је осјећамо и они који је кроје. Они, који су за мене од прољећа 92 – е сасвим безлични, стално нас увјеравају да смо нешто дужни друштву у коме живимо, наплаћују нам живот који нам нису ни дали. Зато и јесу безлични, њихова имена и њихове титуле мени апсолутно ништа не значе, таман толико колико ни ја њима не значим ама баш ништа. Зато се не заваравам са тим да је моје мишљење било коме важно, поготово у ери друштвених мрежа кад свако може без пуно муке да јавно тртља све што му падне на памет. Неки то зову слобода говора, демократија, људско право, не знам више ни ја, ако било шта не разумијем – онда сигурно не разумијем политичку коректност – ја сам научен да је изношење мишљења прије свега ствар опште културе и образовања које стекнеш у породици, једна основна доза пристојности, господства и да свако мишљење треба да буде поткрепљено знањем и искуством. Изгледа да сам превише матор и превише из неког другог система вриједности које, баш попут мог занемаривог мишљења, више не значе ништа. Ја сам приповједач, напросто, ја само могу да испричам причу, небитно да ли је измишљења или истинита. Оно што знам је да је цијели мој некадашњи разред или барем његова огромна већина, раштркан од Хрватске до крајњег сјевера ове наше планете: од Антарктика, Исланда до Аустралије. Остало је нас пар исто тако разбацаних по градовима који нису наши родни градови да понекад кад се скупимо говоримо о томе како треба отићи одавде, док још имамо трунку достојанства и трунку људскости да је сачувамо. А онда, обично, кад се све превише захукта, схватимо да смо и даље ту, годинама тако, и неко, слабашним гласом пуним просте људске равнодушности, каже: „Не можемо сви отићи.“ Немамо довољно пара, немамо довољно веза, нисмо довољно школовани, а школа кошта, немамо довољно храбрости да по стоти, хиљадити пут, почињемо из почетка, нисмо отплатили кредите, немамо воље, немамо снаге, немамо начина. Не знам ниједног човјека с којим сам причао да барем једном у причи није поменуо одлазак одавде. У било ком контексту: или је већ био тамо – „вани“ – па прича о свом искуству, или намјерава да оде или је на кратком одмору па прича о томе како је тамо или има неког ко је „тамо“, буквално, не постоји ниједна једина особа с којом сам само у задњих мјесец дана разговарао да то није поменула у неком контексту. О томе толико. И уколико ја, који нисам никакво мјерило, познајем толико људи који одлазак намећу као једну од главних тема разговора, ствар је вјероватно много озбиљнија. Неки су имали среће, неки нису, искуства су различита, колико је људи толико је и прича, ако ништа друго барем то приповједачи знају.

БиХ је једно велико запуштено гробље. Већ три деценије они који су преживјели покушавају да забораве рат, док ходају по костима оних које је та непогода заувијек однијела са лица земље. Већ три деценије, они који су тај рат и започели из неких својих разлога – у њиховим главама, вјероватно исправних – не дају нам да га заборавимо. А у међувремену, то гробље остаје све запуштеније и све већа је тишина над њим. На крају, остаће само гроктање свиња и гракање врана, док се не пробудимо једном и схватимо да смо сасвим потонули. А у том ће и живот проћи. Сумњам да ће нам пред тим завршним чином било шта од овог ишта значити.

Извор: Импулс


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.