Ново лице отпора

На фотографијама са протеста од 12. јуна, када је хиљаде демонстраната изашло на улице руских градова, већином су тинејџери: дечак у шортсу кога одвлаче наоружани полицајци, девојка која напада полицијски кордон…

Masha Gessen / 23. јун 2017

Ново лице отпора у Русији тек је у пубертету. На фотографијама са протеста од 12. јуна, када је хиљаде демонстраната изашло на улице руских градова, углавном су тинејџери: дечак у шортсу кога одвлаче полицајци под пуном борбеном опремом, девојка која напада полицијски кордон, полицијски комби пун адолесцената. Један корисник Фејсбука објавио је слику групе тинејџера у полицијском возилу са потписом: „Русија има будућност“. У коментару је додао да „свако масовно хапшење младих јача њихов отпор“, који ће неизбежно довести до пада режима.

Тон многих коментара на интернету је грозничав: осећа се буђење наде која пркоси страху. Протести од 12. јуна – често организовани без дозволе за њихово одржавање – били су географски најраспрострањенији у историји Русије. Осам људи, од тога пет малолетника, ухапшено је у Јејску, малом туристичком граду на југу земље са 88.000 становника, а деветоро у 6.000 километара удаљеном Благовешченску на граници са Кином. Ухапшено је укупно више од 1.700 људи – готово половина тог броја у Москви – у највећем таласу хапшења у неколико последњих деценија. У Москви су неки од ухапшених провели ноћ на клупама испред полицијске станице, јер није било довољно слободних ћелија. Велики број ухапшених сведочи о бројности људи који су у понедељак изашли на улице. Већина приведених је ослобођена у року од неколико сати; неки су кажњени прекршајно или осуђени на затворске казне од 30 или 40 дана; мањи број ће вероватно завршити у кажњеничким колонијама на издржавању казни од неколико година. Тако функционише пост-тоталитарни терор – кажњава се неколицина да би се заплашило мноштво. Али у руском друштву јача сазнање да је на сцену ступила нова генерација која се не боји ничега.

Да бисмо схватили шта значи коментар на Фејсбуку који каже да „Русија има будућност“ треба знати ко га је објавио. Аутор је 69-огодишњи политиколог Георгиј Сатаров. У претходном животу био је математичар, али се 1990. посветио политици. Те године 12. јуна Русија је прогласила независност. Нико није знао шта то тачно значи: Русија је била највећа и најмоћнија република Совјетског Савеза и центар империјалне моћи, па се није чинило вероватним да ће се заиста одрећи империјалног статуса. Тачно годину дана касније, 12. јуна 1991, Руси су изабрали свог председника, Бориса Јељцина, одметнутог партијског функционера. Неколико месеци касније, Совјетски Савез се распао и Русија је заиста постала самостална држава, а 12. јун је проглашен за државни празник. Сатаров је у међувремену постао један од Јељцинових најближих саветника.

Следиле су године оптимизма. Сатаров је, као и многи други, веровао да ће људи које је обликовао Совјетски Савез – навикнути да живе у страху – некако нестати и да ће се на њиховом месту појавити нова нација, храбра и склона демократији. Али до половине деведесетих година прошлог века та нада је избледела. Демократија је донела велике проблеме и Јељцин је прибегао употреби силе, прво против побуњеног парламента, а затим против побуњеног региона – Чеченије – због чега се код многих јавила носталгија за совјетским временима. Јељцин је оформио комисију са задатком да изгради нову националну идеју: нешто мање мобилизаторско од чисте идеологије, али довољно да произведе осећај јединства и заједничког циља. За тај пројекат ангажовао је Сатарова. Комисија је радила месецима, али без успеха.

Онда се појавио Владимир Путин са идејом да Русију учини поново великом. Брзо је демонтирао демократска постигнућа нове Русије, преузео контролу над медијима, изборима и правосуђем. Такође је уклонио олигархе, инсталирао сопствени клан и успоставио режим мафијашке државе. После десетак година његовог режима, чинило се да број Руса незадовољних свакодневним искуством корупције и рутинског изругивања преосталим ритуалима демократије достиже критичну масу. У децембру 2011, после намештених парламентарних избора, у земљи су избили протести. Стотине хиљада људи је изашло на улице у стотину градова широм земље. У демонстрацијама су учествовали људи из свих старосних и друштвених група, али за ширу јавност лице тог протеста били су пре свега високообразовани, запослени млади људи. Можда је то била генерација коју је Русија чекала.

Власти су бурно реаговале. Чим је добио трећи председнички мандат, Путин је издејствовао усвајање низа закона који учешће у протестима чине веома ризичнима: сада је свако, укључујући и пролазнике, могао бити изведен пред суд због учешћа у протестима које власти сматрају нелегалнима – уз веома оштре запрећене казне. Закони су усвојени пре 12. јуна 2012, за када су демонстранти најавили нови излазак на улице. Хапшења су почела неколико дана пред заказане демонстрације. Лјуди су изашли у хиљадама, али талас масовних протеста је ипак био заустављен новим мерама.

У последњих пет година неколико десетина демонстраната широм земље осуђено је на затворске казне од три или четири године у кажњеничким колонијама. Лјуди су завршавали у затвору због објава на интернету које су оцењене као „екстремистичке“, па чак и због „шеровања“ или „лајковања“ таквих објава. Власти су извршиле притисак на невладине организације, оптужујући их да су „страни агенти“. Практично сви независни медији су затворени, уз малобројне изузетке. А организатори и лидери протеста из 2011. и 2012. данас су у егзилу (као бивши шаховски шампион Гари Каспаров), у затвору (као радикални организатор Сергеј Удаљцов) или су мртви (као политичар Борис Немцов).

Једини изузетак је Алексеј Наваљни, 41-огодишњи адвокат чији је блог о корупцији у структурама власти прерастао у прави народни покрет. Као и други активисти који се боре против Путина и привлаче пажњу јавности, Наваљни је био под притиском да напусти земљу и више пута је извођен пред суд под лажним оптужницама. Због наводне преваре је 2013. осуђен на четири и по године затвора у кажњеничкој колонији. Хиљаде људи је изашло на улице Москве; Наваљни је ослобођен већ следећег дана, а пресуда је поништена. Држава је затворила његовог брата, Олега Наваљнија – и тако га практично узела за таоца – али Алексеј Наваљни је наставио да истражује махинације моћних Руса.

Тако је инициран и последњи талас протеста. Наваљни је 2. марта објавио нови извештај у којем детаљно приказује богатство и поседе премијера Медведева, као и његову екстравагантну колекцију патика. Видео верзија извештаја је имала 22 милиона гледалаца. Већ крајем марта, Наваљни је извео хиљаде људи на демонстрације против корупције. А онда је најавио још веће протесте за годишњицу, 12. јуна.

Због свог активизма Наваљни је био на мети физичких напада. Прошлог месеца је изгубио вид на једном оку, када га је нападач полио киселином. То се догодило убрзо после његове најаве да ће се кандидовати против Путина на изборима 2018. године.

Ипак, изгледа да је он пронашао начин да организује уличне протесте и остане жив и на слободи. Заправо, затвора се спасао управо захваљујући томе што је у стању да изведе људе на улице: режим се плаши масовних демонстрација. Фокус на корупцији помаже му да избегне контроверзнија питања као што је рат у Украјини и да покрене велики број руских грађана, јер корупција свакодневно погађа све људе. Наваљни је објавио позив на протесте заказане за 12. јун. У Москви су му били добродошли планови градске управе која припрема велики пројекат обнове градског језгра у којем ће десетине хиљада Московљана изгубити своје домове. И ту је на делу корупција: Московљани су уверени да ће од продаје градског земљишта предузимачима највише профитирати градоначелник и његови најближи сарадници.

Лјуди који су 12. јуна изашли на улице су тек мали део становништва; такође, у одсуству независних медија и уз институције цивилног друштва у расулу, мали су изгледи да из тога израсте политички покрет. Многи од оних који су се пре пет година придружили протестима сада се нису појавили. Неки су сигурно заплашени могућношћу да буду ухапшени и затворени. Други су једноставно дигли руке од свега. Неки су вероватно конформисти који се увек приклањају већини – а пре пет година, када је на улицама Москве било 100.000 људи, већину су чинили демонстранти. Они који су ипак изашли могли су видети да главнину новог таласа протеста чине веома млади људи. Старији сада полажу своје наде у тинејџере зато што су изгубили веру у себе.

Ови тинејџери имају још много тога да науче: у Путиновој Русији протести се завршавају бурним противударима власти. Кремљ ће вероватно увести још оштрије законе и ухапсити стотине демонстраната да би тако послао поруку милионима неодлучних људи. Такође, у земљи у којој нема политичара, политичких партија, судова или медија независних од Кремља, сами протести не могу донети промену. Али докле год су неки људи, укључујући и оне најмлађе, спремни да излазе на улице препуне наоружане полиције, неразумна нада ће настављати да живи, што ће увећати изгледе да Алексеј Наваљни остане жив и на слободи. А то није мало.

Тхе Не орк Ревие оф Боокс, 14.06.2017.

Превео Ђорђе Томић

Пешчаник.нет, 23.06.2017.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.