Пјесник Милан Ракуљ за Буку: Срећан човјек не пише пјесме, осим ако је срећан у земљи Трећег свијета

Поводом објављивања Ракуљове треће збирке поезије, разговарали смо са овим одличним пјесником о поезији, књижевности и егзистенцији пјесника у данашње вријеме које умјетницима баш и није сувише наклоњено.

Ernest Bučinski / 14. септембар 2021

 

”Било који солидан пјесник то може пробати, сјести и написати збирку поезије за једну ноћ, али ће се врло брзо увјерити да такво нешто не може подразумијевати и квалитет, да поезија није његова слушкиња, него да је он слуга поезије. Тако је и са много чим другим. Људи обично проживе живот мислећи да су господари некаквог комада земље, али се без изузетка испостави се да је наводни господар заправо био само слуга земље у коју је на крају и легао”, рекао је Ракуљ у разговору с новинаром Бука магазина.

Милан Ракуљ књижевник је из Бања Луке и с правом се може рећи да се налази међу истакнутијим пјесницима млађе генерације с простора Босне и Херцеговине, а његова поезија је етаблирана и у књижевним регионалним круговима. До сада је објавио три збирке поезије: ”Глуви путник” (2010.), ”Поезија у костима” (2014.), а ове године изашла је његова најновија књига ”Разгледнице из Трећег свијета”.  Миланова поезија је бритка, јасна и гласна, а његова интерпретација напросто плијени публику. Зато на књижевним вечерима на којима наступа Ракуљ сале буду дупке пуне. Милан је добитник књижевних награда ”Стражилово” и ”Српско перо”, а превођен је на француски, македонски и мађарски језик. 

Поводом објављивања Ракуљове треће збирке поезије, разговарали смо са овим одличним пјесником о поезији, књижевности и егзистенцији пјесника у данашње вријеме које умјетницима баш и није сувише наклоњено.

Твоја трећа збирка пјесама је по много чему другачија од претходне двије. Рекао бих зрелија. 

Ракуљ: "Разгледнице из Трећег свијета" су краћа збирка од претходне двије, а о пјесмама сам знатно дуже промишљао. Успут, наталожило се година и километраже, па ће неко можда препознати и зрелост. Ту је више слободног стиха у односу на везани и ангажована поезија, ако то није излизан израз, присутнија је много више у односу на љубавну, што није био случај у ранијим књигама. Један стих из нове књиге каже: "Срећан човјек не пише пјесме, осим ако је срећан у земљи Трећег свијета". Није нас, дакле, мимоишла она клетва "дабогда живио у занимљивим временима". Стварност је толико брза да је створен привид како је умјетност не може испратити, али то је, како рекох, само привид. Како некад, тако и данас, потребна нам је радозналост и искошен поглед ван такозваних главних токова. Бомбастични наслови у медијима и изјаве (анти)јунака нашег доба, ту су за мазање очију. Међутим, поглед на маргину, гдје није склоњена само умјетност и поезија, него и живот малог, обичног човјека, отвориће нам очи. Надам се да један такав поглед нуде "Разгледнице из Трећег свијета".

Мислиш ли да ће ти ова књига отворити врата и за неко прозно писање?

Ракуљ: Паметнији људи од мене рекли су да је поезија највиши облик духовне и емотивне писмености, да је најгушће агрегатно стање једног језика. Међутим, примијетио сам у последње вријеме како много пјесника прелази са поезије на прозу. Тек понекад пјесници то ураде из истинске потребе и због тога што заиста имају шта да кажу у прозној форми. У већини случајева, ријеч је о помодарству и о преласку са, ја то тако волим рећи, ентер поезије на прозу. Једина разлика између поезије и прозе појединаца о којима говорим јесте, дакле, што у поезији користе типку ентер на тастатури, а у прози не. И поезија и проза таквих аутора обично бива прозаична. Са друге стране, ту је и гомила ребус пјесама без икаквих валера живота чије значење не зна ни сами бог, а камоли квазиинтелектуалац који их је написао. О читаоцу да не говорим. Ја, наравно, цијеним добру и поезију и прозу као читалац. Цијеним оне текстове који су у исто вријеме дубоки и једноставни, без обзира на форму у којој су написани. Као стваралац, међутим, нашао сам се исључиво у поезији. Поезија свакако тражи брушење. Пјеснички језик јесте одударање од нормалног, обичног начина изражавања, али није математичка формула или упутство за прескакање тараба. Поезији не могу помоћи никакви ентери и ту загријавање столице апсолутно нема смисла, ако сам пјесник не гори, покушавајући да не изгори од пламена сопственог живота.

Да ли ти је било тешко саставити збирку од ових тридесетак пјесама, с обзиром да радиш и као новинар, и да са те стране имаш много обавеза?

Ракуљ: Зависи шта подразумијева ријеч “тешко”, рад на тексту или стања духа у којима сам се налазио док сам писао поезију. Што се тиче рада на тексту, ту нисам осјећао никакву тежину, јер је збирка настајала поприлично дуго. Искористићу још једном стару флоскулу да су пјесници божији дактилографи, те да пишу у тренуцима надахнућа. Иако је ријеч о флоскули, њу је тешко демистификовати. Било који солидан пјесник то може пробати, сјести и написати збирку поезије за једну ноћ, али ће се врло брзо увјерити да такво нешто не може подразумијевати и квалитет, да поезија није његова слушкиња, него да је он слуга поезије. Тако је и са много чим другим. Људи обично проживе живот мислећи да су господари некаквог комада земље, али се без изузетка испостави се да је наводни господар заправо био само слуга земље у коју је на крају и легао.

Колико зрелости писца доприноси када се преобрати у породичног човјека и постане отац?

Ракуљ: Родитељство је најбоља ствар која се може догодити човјеку. Какве оно има везе са писањем нисам сигуран. Вјероватно зависи од особе до особе. Знам да се, рецимо, навећи прозни писци бивше Југославије Андрић, Ћопић, Крлежа и Црњански нису остварили као родитељи. Они су успјешни прелазници или излетници из поезије у прозу, а њихова проза није загријавала само столице, него и читаоце. Са друге стране, Александар Поповић, један од највећих српских драмских писаца, имао је буљук дјеце, као и Сергеј Јесењин, омиљени пјесник Русије, а то није одмогло њиховој књижевности. Чак је и помогло. Да ли су двојица посљедњих набројаних били добри породични људи то знају њихове породице. Ми знамо да су били добри књижевници. Сличну тему има једна пјесма из "Рагледница" у којој закључујем да поезија није бјежање од живота, него живот сам.

Збирку отвара пјесма коју си посветио супрузи, а говори о деведест другој. Шта теби значе те ратне деведесете?

Ракуљ: Да, "Деведесет друга" је вјероватно најбоља пјесма коју сам написао. Прочитао сам један коментар на интернету који каже да је та пјесма побједа живота. Не знам да ли је тај коментатор знао да је Бранко Миљковић сматрао да је његова пјесма "Узалуд је будим" побједа живота над смрћу, али ето – ако је Миљковићу то била та пјесма, мени је "Деведесет друга". Ратне деведесете су, наравно, у најмању руку биле грозне и мучне за све нормалне људе на овим просторима. Тако и ја данас гледам на њих, али чак и тада неко је имао дјетинство, а неко се рађао, што сам и описао у поменутој пјесми.

Ту је и пјесма коју си посветио својој покојној мајци. Колико пјесник треба бити храбар да се на тај начин опрости са најмилијем бићем свога живота - Мајком?

Ракуљ: Немам појма да ли је ту ријеч о храбрости, али знам да пјесму о мајци нисам могао написати док моја мајка није напустила овај свијет. Немам шта ту више да одузмем или да додам. Све је речено у стиховима.

Када је ријеч о ратним темама. Да ли бисмо, да нисмо преживјели грозни рат деведесетих, уопште имали о чему писати?

Ракуљ: Ратне теме многим читаоцима са правом постале су заморне. Мало је људи са поштеним односом према тој теми. Поштен однос према тој теми, примјера ради, има Дарко Цвијетић коме је, како сам каже, рат сервирао тему као гранату. Посљедице тог, па чак и других ратова из прошлости, на овим просторима осјећају се и данас. Неко се дистанцира од те теме, а неко се константно враћа истој, а и једни и други имају право. Имају своје разлоге за тако нешто. У сваком случају, овдје је занимљивије бити књижевник него у Данској или у Канади.

Да ли су љубавне теме данас изопштене из озбиљне литературе? 

Ракуљ: Нису. О љубави се одувијек писало и о љубави ће се увијек писати. Зашто је то тако, можда нам је најбоље објаснио Данило Киш, рекавши да је љубав страшна јер се на искуству других не може учити.

Једно економско питање. Да ли се исплати писати?

Ракуљ: У материјалном смислу не, а у духовном да. Ето, прије неколико дана сједио сам у једном ресторану у Сремским Карловцима, тик уз Дунав. Тамо сам гостовао на јубиларном педесетом Бранковом колу. За столом су били пјесници и умјетници разних фела, чувена драмска умјетница Светлана Бојковић и пјесник Ненад Грујичић, између осталих. Причали смо, смијали се, говорили поезију и пјевали. Светлана се сјећала како је на истом мјесту и истим поводом прије тридесет година ту сједила са Грујичићем, Бориславом Пекићем и Браном Петровићем. Како сам тамо у неку руку представљао Бањалуку, тамбураши су ми на увце свирали "Бањалуко и та твоја села", у рукама ми је био точени Бадвајзер, а у леђа ми је дувао лагани вјетар са Дунава. Ето, живот чине мале ствари, а многе лијепе, поред оних неугодних, доноси нам и само писање. 

Иначе, какви су утисци са књижевног програма 50. Бранковог кола?

Ракуљ: Феноменални. Ја сам у неку руку дијете Бранковог кола јер сам тамо објавио прве двије књиге и редовни сам гост од 39. Бранковог кола до данас. Такође, гостовао сам на разним књижевним фестивалима и са сигурношћу тврдим да је Бранково коло највећи фестивал на простору бивше Југославије, поезије што се тиче. Велики јубилеј обиљежен је достојанствено и у славу Бранка Радичевића. Била је част бити дио тог догађаја. 
 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.