Пол, род и помоз’ бог

ПрОдавачице су по природи, прЕдавачице вештачки намет. Учитељице оприродњене, деканке противприродне. И тако даље, и тако даље… Нисмо креативни кад је равноправност у питању, ни у језику ни изван њега.

Adriana Zaharijević / 11. јун 2021

Foto: Ivana Tutunović Karić

 

Усвојен је закон о родној равноправности. Коначно. Као јавност нисмо сазнали да ли је вишегодишње чекање до краја било ствар немара, (не)одговорности овог или оног министарства, или политичко питање. Не знамо да ли му се неки крак странке на власти противио, да ли је било интерне гигантомахије око тога да ли ће у Србији завладати „родна идеологија“, или је просто било пречих ствари – од равноправности. Председник државе је крајем септембра 2020. обзнанио свој сан о родно равноправној влади и – речено-учињено – на тој родној структури би нам могле позавидети готово све узнапредовале демократије света. Не знамо, додуше, у коликој је мери овај закон производ воље и прегора тих истих жена које сада воде министарства у нашој земљи – не знамо, јер се нису оглашавале, сем у неким издвојеним случајевима када су говориле противно слову и духу закона о којем се увелико преговарало (Јадранка Јоксимовић нас је, рецимо, подсетила да она није ни супруга министра ни Нушићев лик, већ просто министар).

Ових дана се жустро, заједљиво и рововски расправља – као и увек кад је родна равноправност у питању – о језику. Тужно је и смешно посматрати жене и мушкарце док ускликују како ће мушки граматички род у српском језику заувек остати неутралан, како лингвисткиње изговарају „људи и жене“, како се грозимо и јежимо од тог силовања језика који би да буде плуралан и „осетљив“. Нико да се сети креативних покушаја, попут Даничићевог у Књизи постања, где је, ено, човјечица (звучи и смешно и рогобатно, али ти реформатори српскога језика у 19. веку су правили свакојаке вратоломије, и то прилично на силу, које данас доживљавамо као најприроднији наш језик), или Костићеве плетисанке – која у нас, нажалост, није постала честа именица, можда јер слабо држимо до романтике. ПрОдавачице су по природи, прЕдавачице вештачки намет. Учитељице оприродњене, деканке противприродне. И тако даље, и тако даље… Нисмо креативни кад је равноправност у питању, ни у језику ни изван њега.

Кључна рововска муниција односи се на питање: наше ли је, намет ли је? Ако је намет, није добро. Пилоткиња је, на пример, намет. Пилот, с друге стране, није – иако речи у српском није било док није почела да се примењује на особу која управља авионом, за разлику од неких других језика у којима се на ту особу почела односити тек пошто је пре тога упућивала на управљање, давање смера, кормиларење. Уосталом, и авиони су нам били страни, нисмо их ми ни измислили, нити смо смислили како се њима пилотира, па их због тога не доживљавамо као нешто туђе, јер Срби и Српкиње по природи не умеју да лете.

Без сумње, у целој овој расправи можемо бесконачно цепати длаку на много делова. Око једне, међутим, не може бити спора, а она је за ову расправу, бар једној страни, најбитнија. Изречено је у једној емисији како род није наш. Е, па, неће бити – наш је, као род најрођенији.

Они који имају истакнутију улогу у борби против родне равноправности и дуже пилотирају тим пољем, рецимо Двери и њихови академски ударници, пажљивије бирају појмове, па нам говоре да је то неки джендер, да је овде увезен с „джендер идеологијом“, да је то ствар диктата из Брисела. Да ли су джендер и род иста ствар? Да ли нам се нешто туђе потура као наше, кад га, како нам разни сада кажу, ни сам наш Устав не препознаје (а наш устав, јасно је, третирамо као да је у најмању руку реч о америчком уставу чији се текст од 1787. није ама ни за запету изменио)?

Закон о родној равноправности у члану 6 дефинише појмове и почиње од носећег – рода (који је, подсећања ради, дефинисан и у ранијем Закону о равноправности полова). Према члану 6, род „означава друштвено одређене улоге, могућности, понашања, активности и атрибуте, које одређено друштво сматра прикладним за жене и мушкарце укључујући и међусобне односе мушкараца и жена и улоге у тим односима које су друштвено одређене у зависности од пола“. Искључи ли се заморан бирократски стил, одавде сазнајемо да род није неки ентитет, појава или биће. Реч је о нечему што је битно везано за друштво – за друштвена очекивања од нас који смо се родили у одређеном телу, за могућности које имамо или немамо зато што живимо у том телу, за улоге које се, с правом или не, доводе у везу с тим очекивањима. Симон де Бовоар је 1949. године записала да се женом не рађа, већ се њоме постаје, што би се у једнакој мери могло рећи и за мушкарце. Рађа се људско одојче које има људске органе који се у једном разликују. Но, историја неравноправности не произлази из полне разлике у и на телу. Њу производе друштва која процењују шта је прикладно, долично, пожељно да будемо зато што су нам тела другачија.

Неко би можда одавде закључио следеће: Де Бовоар је била феминисткиња, ово су феминистички аргументи, па је ово стога феминистички, и више од тога, „джендеристички“, закон. Тачно је да је феминистичка теорија изникла из разликовања пола и рода, где је ово прво нешто од природе дато, ово друго нешто што живимо јер смо друштвена бића, а друштво жилаво истрајава у одржавању неравноправности. Међутим, пол и род (сеx/гендер) нису, нажалост или на срећу, измислиле феминисткиње. Новозеландски психолог, Джон Мани, већ 1955. пише да род треба разликовати од пола и родну улогу дефинише као „све оно што особа каже или чини да би се приказала као неко коме припада статус дечака или мушкарца, односно девојчице или жене. У то спада и сексуалност, у смислу еротизма, мада се на то не ограничава. Родна улога се процењује у односу на уопштене манире, понашања и држање; преференције у игри и рекреативна интересовања; спонтане теме којима се руководимо у разговору; садржаје снова, сањарења и фантазија“. Амерички психијатар, Роберт Столер, 1968. године објављује књигу Сеx анд Гендер и на следећи начин објашњава њихову разлику: „У речницима се истиче да је основни садржај пола биолошки… У складу с тим, реч пол ће се у овом раду односити на мушки или женски пол и на саставне биолошке делове који одређују да ли је неко мушкарац или жена; реч полни имаће анатомске или физиолошке конотације. Овим се очигледно остављају по страни огромне области понашања, осећања, мишљења и маште, које се односе на полове а ипак немају примарно биолошке конотације. За неке од тих психолошких појава употребиће се термин род“. Антрополози су такође имали значајног доприноса „културној анализи пола“, па тако Джордж Трејгер 1962. пажљиво раздваја пол, род и сексуалност, и род повезује са системом улога у којем се „разликују задаци двају полова, уверења и традиционална схватања о томе шта су они у стању да чине, што спада у опис праве мушкости и женскости“. Оно што су томе додале небројене феминистичке теоретичарке и теоретичари, позајмљујући и надограђујући пар пол/род из наведених теорија, јесте покушај да се објасни неравноправност, дубока хијерархија, неједнако вредновање које друштво уписује у те различите улоге – које се именују појмом рода.

Погледа ли се боље, управо то пише у члану 6. Род није измишљени ентитет, нешто „треће“, оживљени конструкт, неуставна категорија, некакав „джендер“, већ опис начина на који нас друштвени живот обликује у праве жене и мушкарце. У праву, као и у језику, ми смо увек и пре свега друштвена бића. Реч „род“ управо то захвата – далеко боље од стране речи гендер – и тога су биле свесне југословенске феминистичке теоретичарке када су од 70-их уводиле аутохтону терминологију у српско-хрватски језик – Жарана Папић, Нада Лер Софронић, Биљана Дојчиновић и бројне друге. Род се тиче народа, оног што је од народа, што је као право и добро обнародовано. Род се тиче порода и тога ко ће родити, а ко ће дати име. Род је, дакле, дубоко свезан с породицом, с тим како се кроз историју организовало сродство, каква је коме у том систему улога припала, колико је ко ту улогу поштовао, и како је могао, ако је не поштује, бити друштвено кажњен. С тим у вези је и изрод, онај ко ће се одродити или ће народ прогласити да се изметнуо, да негде „заказује“ и због нечег не ваља.

Српски језик, Устав, наша породица, а и сви ми у нашим најинтимнијим мислима, жељама и надањима, добро знамо шта је род. Они који не знају, или се праве да не знају, не брину се о лепоти и чистоти језика већ су им намере на другом месту. Сви ми остали могли бисмо да размислимо о томе како да учинимо оно у чему се још нисмо довољно опробали, оно у чему нисмо довољно успели: како да учинимо свет, наш свет, мање неравноправним местом.

 

Пешчаник

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.