Полигарси, олигарси и послушници у Рајским папирима

Да бисмо разумјели у потпуности шта је тачно разоткривено Рајским папирима, морамо прво разумјети какву државу је Владимир Путин створио у Русији, пише Масха Гессен у листу Тхе Не оркер.

Masha Gessen / 12. новембар 2017

Више од три стотине и осамдесет новинара проучава бесконачан број страница у милионима докумената који су процурили у јавност и које се сада називају “Рајски папири”, а који садрже детаље о офшор рачунима и механизмима за избјегавање пореза великог броја корпорација и супербогатих појединаца. Новинари сада објављују на десетине прича које, између осталог, повезују разне руске бизнисмене и политичаре не само једне са другима, већ и са америчким секретаром за трговину илбуром Россом и америчким компанијама као што су Фацебоок и Титтер. Али да бисмо разумјели у потпуности шта је тачно разоткривено, морамо прво разумјети какву државу је Владимир Путин створио у Русији, пише Масха Гессен у листу Тхе Не оркер.

Објашњавајући Русију под Путином, Гессен се користи дефиницијом мафијашке државе коју је дао мађарски социолог Бáлинт Магар, а који тврди да је мафијашка држава нови облик режима, који се разликује од раније познатих аутократски режима. Према његовој дефиницији, мафијашку државу води клан – политичка породица – која се састоји из полигарха, олигарха и послушника.

Врховни полигарх је патријарх, мафијашки бос. Он се окружио оним што Магар назива патријарховом “усвојеном политичком породицом”: људи који су доказали своју оданост, дугогодишњим блиским пријатељством и радом или предајом свог богатства и моћи. Патријарх контролише све у земљи; он распоређује сва добра и права. “Реинтерпретирана нација представља његово ‘домаћинство’”, пише Магар. “Он не присваја, само располаже.” Ријеч “полигарх” комбинује “политички” и “олигарх”; полигарху је прво дата политичка моћ, коју он користи како би стекао материјално богатство.

Затим су ту свима познатији олигарси. Ријеч је први пут ушла у ширу употребу у контексту Русије с краја деведесетих; у то вријеме она се односила на мушкарце који су изградили своје богатство на рушевинама совјетске привреде, а затим користили своје богатство како би добили политичку моћ. У Путиновој мафијашкој држави, они су своју аутономију и све политичке амбиције предали у замјену за богатство. Односно, богатство припада патријарху, који великодушно дозвољава олигарсима да задрже дио тог богатства или све – или им не дозволи. Олигарх може добити инструкцију да улаже у пропале подухвате, као што је као што је медиј који Кремлин жели неутралисати, или му је дозвољено да улаже са профитом. Олигарси из деведесетих који су одбили да признају промијењен аранжман под Путиновом влашћу изопштени су из политичке породице и завршили су у изгнанству или у затвору.

На крају, ту су послушници. Мафијашка држава брише разлику између политичке и економске моћи, али задржава привид раздвојености; послушници су неопходни да би представљали полигархе у економској сфери и олигархе у политичкој сфери. Олигарси понекад ангажују и економске послушнике, пише Магар, “када не желе да разоткрију цијели спектар својих пословних дјелатности које су резултат њихових политичких веза.”

Рајски папири су разоткрили неке од послушника и њихове везе са олигарсима. Повезаност са врховним полигархом не може се тачно утврдити, али се може јасно закључити, пише Гессен.

О санкцијама које би могле услиједити према послушницима за које се вјерује да су повезани са политичком моћи или са криминалом, Гессен каже да Кремлин снажније реагује на санкције према појединцима него на системске санкције према руској привреди. Она сматра да Путина нарочито иритира када Сједињене Америчке Државе и Канада кажњавају руске послушнике, због тога што једино патријарх има моћ да награђује и дисциплинује своје полигархе, олигархе и послушнике.

Опште мишљење је да су циљане санкције најефектније због тога што наносе штету олигарсима. Раздвајају олигархе од њихове имовине и понекад од њихове дјеце на Западу. Олигарси могу реаговати на ове мјере побуном против Путина. Али модел мафијашке државе упућује на то да санкције дјелују тако што представљају директнију пријетњу Путиновој моћи: санкцијама се одузима оно што је он дао. У мафијашкој држави, патријарх располаже средствима и нико не би смио имати моћ да поништи ту трансакцију.

 

Извор: Тхе Не оркер

Превод: Бука


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.