Сексуална паника

Током последњих деценија, док је америчко друштво бивало толерантније према отвореном изражавању различитих врста сексуалности, оно је истовремено измишљало нове начине и разлоге за надзирање секса.

Masha Gessen / 22. новембар 2017

Идоли падају таквом брзином да је то тешко пратити. Тајмс је израчунао да су само у последњих пет недеља 23 мушкарца изгубила послове, уговоре, филмске улоге и много тога другог као резултат оптужби за сексуално насиље и узнемиравање. Већина њих је радила у индустрији забаве или у медијима. Многа имена су на листи „одвратних мушкараца из медија“ која кружи друштвеним мрежама и на којој су сакупљене анонимне оптужбе, од заиста шокантних до изненађујуће тривијалних. Две жене су јавно оптужиле за силовање двојицу истакнутих професора (један од њих је умро 2007, а други је изјавио да је то био добровољни сексуални однос). Политичари широм земље су такође суочени са реперкусијама због свог сексуалног понашања које је годинама остајало непријављено, мада се чини да они не падају тако брзо као мушкарци из света медија и забаве. Рој Мур, кандидат за сенатора из Алабаме и бивши судија, који је оптужен за сексуалне односе са тинејџеркама, изгледа не намерава да одустане од кандидатуре (он категорички пориче све оптужбе). Почетком године сам слушала истакнутог активисту Демократске партије који је тумачио оно што се чинило тачком преокрета прошлогодишње председничке кампање: био је то онај октобарски дан када је испливао аудио снимак Доналда Трампа који се хвали хватањем жена „за ону ствар“. Штаб Хилари Клинтон је славио победу сматрајући да је након објављивања овог снимка Трампова победа немогућа. Тај активиста је објашњавао зашто је ова претпоставка била погрешна: ако би због овог снимка гласале против Трампа, многе жене би морале да се одрекну својих мужева, браће, ујака и рођака – читавих својих живота. Другим речима, не треба да будемо изненађени тиме што је неких 53 посто белих жена гласало за Трампа; било је наивно и непромишљено очекивати да оне промене страну. Чини се да истрајност Роја Мура потврђује ову тезу. Можда се брза егзекуција каријера у медијима и индустрији забаве може схватити као покушај јасне поделе на људе који су сматрали да је поменути снимак учинио Трампа неприхватљивим за обављање јавне функције, и оне друге. Толики јаз између две културе у истој земљи узнемирава – мада би се могло тврдити да он одавно постоји, а да га је актуелни низ скандала само учинио видљивим. У сваком случају, нарочито је узнемирујуће то што је овај вртоглави низ оптужби и казни фокусиран на секс. Не покушавам да премостим јаз између ове две културе: јасно припадам једној страни у овој подели. И ја сам се пријавила на #МеТоо зато што сам била силована од стране мушкарца (незнанца), натерана на секс од стране мушкарца (пријатеља) и свакодневно морала да трпим мушкарца (свог шефа) опседнутог причом о сексу и показивањем сексуалних фотографија. Али ја сам такође квир и увек паничим на први знак сексуалне панике. Током последње три деценије, док је америчко друштво постајало све толерантније према отвореном изражавању различитих врста сексуалности, оно је истовремено измишљало нове начине и разлоге за надзирање секса. Дејвид Халперин, историчар и теоретичар рода са универзитета у Мичигену, ово друго је назвао „ратом против секса“. У уводу истоимене збирке есеја чији је уредник, он описује нека од оружја из овога рата, укључујући и регистар сексуалних преступника који је у ствари нека врста доживотне казне, као и судски одређен психијатријски надзор који се своди на неограничени превентивни притвор. У свом есеју из ове збирке Лора Маснерус пише да је око 25.000 људи у 20 америчких држава тренутно затворено „против своје воље и на неодређено време“ на основу такозваних закона о сексуално насилним предаторима, а да притом нису осуђени на казну затвора, или су је већ одслужили. „Ови мушкарци су“, пише она, „затворени због онога што би једнога дана могли да ураде, а та врста превентивног притвора је у очигледној супротности са Уставом“. На универзитетским кампусима секс се надзире и механизмима који превазилазе законске. За време председника Обаме, министарство правде је наложило кампусима да случајеве сексуалног насиља третирају у складу са забраном полне дискриминације. У случајевима сексуалног насиља, жртве – жене и мушкарци – често су или неспремне да се обрате полицији или се боје да то учине, а судови веома лоше процесуирају сексуално насиље. Не само да је ово искуство болно за жртву, већ је и стандард за доказивање сексуалног насиља често виши него за било коју другу врсту насиља. Зато је министарство правде наложило да се на кампусима користи другачији стандард: претежност доказа уместо стандарда „несумњивости“. И много пре него што су стигла ова упутства, кампуси су већ уводили правила попут „афирмативног пристанка“. Халперин подсећа своје читаоце да је овај стандард – који захтева вербалну потврду жеље да се начини сваки корак у сексуалном односу – у време када је први пут уведен „наишао на распрострањени подсмех“. То је било 1991. Данас он не само што је прихваћен од стране огромног броја колеџа, већ је за колеџе у Нјујорку и Калифорнији прописан и законом. Режими засновани на афирмативном пристанку и претежности доказа пребацују терет доказивања са тужитеља на оптуженог, елиминишући претпоставку невиности. Ако је претпоставка невиности укорењена у идеји да је боље пустити десет кривих особа, него ризиковати да једна заврши у затвору невина, онда надзирање секса изгледа претпоставља да је боље имати десет пута мање секса него ризиковати једно против-вољно сексуално искуство. Проблем наравно није у смањењу броја сексуалних односа, већ у замагљивању границе између силовања, ненасилне сексуалне принуде и лошег, трапавог секса у пијаном стању. Последице су криминализација лошег секса и тривијализација силовања. Трампова администрација је опозвала интерпретацију закона о полној дискриминацији из времена Обаме, али ће на либералнијим колеџима и универзитетима култура надзирања секса опстати. Сексуални културални зид који се управо подиже може бити први знак ширења ове културе. Ако медијска и индустрија забаве постану непријатељски расположене према насилним, напасним и непристојним мушкарцима, онда ће то свакако бити добро. Али границе се већ замагљују. Починиоци који су се сусрели са последицама својих чинова укључују Харвија Вајнстајна, који је наводно одговоран за вишеструко напастовање и који се користио правом армијом агената како би ућуткао жртве, као и Мета Таибија, новинара који је био у уређивачком одбору агресивно мизогиног руског магазина и који је сарађивао на фикционализованим мемоарима пуним хвалисања о сексуалним принудама. Ниједна жена није оптужила Таибија. Између ова два случаја налази се и Луис Си-Кеј, који није имао никакав физички контакт са својим жртвама. То не значи да у његовом случају није било напаствовања – судећи по расположивим информацијама његови поступци су били садистички и застрашујући. Али разлика између силовања и присиле је значајна, као она између убиства и пребијања. Неки са наводно тајне листе „одвратних мушкараца из медија“ су по свему судећи само неспретни и неискусни у комуникацији, док су други оптужени за сексуално насиље и принуду. Морална паника је увек реакција на нешто што је све време присутно, али је измицало пажњи – све док неки конкретан злочин није обузео јавну имагинацију. У прошлости, сексуална паника је почињала правим злочинима, али је водила прекомерним казнама и, што је још важније, свеопштем осећању опасности. Предмет страха скорашњих напада сексуалне панике је сексуални предатор, појам који се уврежио током деведесетих. Нјега можда пре одређују његове особине него његова дела – отуда потреба за превентивним притварањем и регистрима сексуалних преступника. Застрашујуће је што је реч „предатор“ опет у средишту наше дебате. Наравно, равнотежа моћи је још увек толико на страни мушкараца да је изгледније да ће се кривци извући, него да ће невини бити кажњени. Упркос томе, требало би да будемо свесни опасности сексуалне панике по нашу перцепцију секса и по нашу културу која је сваким даном све дубље подељена.

 

Тхе Не оркер, 14.11.2017.

Превео Растислав Динић

Пешчаник.нет, 21.11.2017.

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.