Шта је старије нација или национализам?

Да ли је национализам створио нације или су нације настале пре национализма?

BUKA portal / 11. септембар 2021

 

Ово питање обрадио је и цењени социолог Кишјухас у свом недавном чланку посвећеном нацији као творевини људског ума, те су у том смислу неспорни закључци да су нације, као и државе или закони, плодови људског ума, да не постоји подела на измишљене и природне нације, јер су, како Кишјухас наводи, све нације измишљене.

Међутим, одговор који даје да је национализам као идеологија и политички покрет (уз државу) створио нације захтева подробнију анализу, остављајући по страни и друга значења овог појма попут стања свести, симболике нације или осећања (Брејли, Хејз, Конор).

Појам нације старији је од национализма и потиче од латинског насци илити родити се, односно нацио које се може односити како од кога је неко рођен, у смислу потомства, тако и на место где је неко рођен.

У том смислу је нација идентитетски појам, конкурентан са појмом народ и често се користе као синоними.

Зернато је у свом значајном раду Натион: Тхе Хисторy оф а Wорд о семантици речи нација, указао на промену њеног значења кроз векове.

У време старог Рима имала је пежоративно значење, означавајући странце који долазе из исте географске регије (попут старогрчке та етхне, или јеврејске амамим), сталешки испод римских грађана, док су Римљани користили за себе реч популус (народ).

Тако се нпр. Цицерон односио према Јеврејима или Сиријцима као нацијама створеним да служе (натионес натае сервитути).

Груписање појединаца по нацијама и у смислу самоодређивања, према територијалној или језичкој припадности, појављује се у раном средњем веку кад се натио виллае користи за одређивање сродства у оквиру села, а касније на средњовековним европским универзитетима, где се студенти организују у заједнице (нације) према језичком пореклу.

Тако је на универзитету у Паризу француска нација обухватала студенте са француског, италијанског и шпанског, а германска са немачког и енглеског говорног подручја.

Коришћењем на универзитетима постепено је нестајао пежоративни атрибут ове речи, а придодат је призвук елитизма.

Према узору формирања натионес на универзитетима, долази до формирања нација у оквиру црквених савета католичке цркве у XИИИ и XИВ веку.

Представници појединих земаља су груписани као нације заступајући интересе локалне феудалне и црквене аристократије одређене територије.

Овај елитистички начин конституисања нација очигледан је на примеру који наводи Монтескије у његовом Духу закона: „Од прве две расе састављена је нација, то јест господари и бискупи, а обични људи нису је били део.“

Тако су на Екуменском савету у Констанци 1414-1418, учесници били груписани по нацијама, те је немачка (германска) нација обухватала Немце, Мађаре, Пољаке, Чехе (Бохемианс) и Скандинавце, а Енглези и Французи су били у оквиру исте нације.

Постоје и записи о коришћењу нације као етничке одреднице у XИИ и XИВ веку, те се Велшани помињу као нација у опису Бернарда, норманског бискупа, упућеног папи око 1140, као и у Декларацији из Арброатха из 1320. године, у ком се аристократе идентификују као припадници шкотске нације уз друге нације: Јевреје, Грке, Британце, Пикте, Норвежане, Енглезе…

У касном XВ веку у Енглеској се термини натион (натио), земља и народ (популо) користе махом као синоними, а истовремено се користи термин плебс или цоммон пеопле за оне људе који не чине део нације, за који су важиле пежоративне квалификације „беда и сиромаштво омекшавају карактер људи“ (Томас Мор).

Током XВИ и XВИИ века овај појам проширио се на читав народ у смислу заједнице мишљења дајући му хуманистичко схватање заједнице слободних и једнаких људских бића и разума као основне особине човека, те је националност право човека по основу чињенице да је људско биће (Гринфилд).

У Француској XВ века нација је имала своју функцију и у систему државне власти и уређења, те је краљ окупљао на савет аристократе, црквене великодостојнике и грађанство организованих у шест нација, а у XВИИИ веку коришћен је термин народ француских нација.

Овај аспект државности приметан је и у акту о миру из Сату Мара 1711. године, који су потписали с једне стране Хабсбуршка династија, а са друге Мађарска нација под којом су се подразумевали барони, прелати и аристократе Мађарске.

Дакле појам којим је једна културна заједница, Римљани, означавала друге, током периода од скоро хиљаду пет стотина година, делимично је променио и проширио своје значење, обухвативши поред одређивања и самоодређивање припадности одређеној културној заједници, дајући му једну аристократску црту, као и политички принцип организовања друштва.

Еманципаторски значај појма нације, схваћене у кантовском смислу просветитељске еманципације појединца и његовог значаја као људског бића, а не као поданика, је један од фактора који су допринели његовој популарности, масовној употреби и идентификацији, уз технолошка открића и развој привреде (Андерсон), индустријализацију (Гелнер), те бурних догађаја попут ратова и сукоба (Хачинсон).

Национализам с друге стране, као појам, јесте искључиво модерни феномен.

Смит смешта настанак овог појма пред крај XВИИИ века (Јохан Готфрид Хердер, немачки филозоф и Аббе’ Огистен Баруел, француски контрареволуционарни свештеник), а у Енглеској у 1836. годину, кад је први пут коришћен у теолошком смислу, као доктрина божански изабраних нација.

Кедури сматра да је Фихте тај који је, злоупотребљавајући Канта, најзаслужнији за формулисање национализма као партикуларистичке идеологије.

Историјски посматрајући нација није појмовно монопол једне идеологије, нити се процес стварања држава-нација у XИX веку може сматрати последицом једне идеологије, макар то била и она која је тај појам уградила у свој назив, национализам.

Нација није само категорија националистичке праксе (Смит), већ и либерализма и социјализма, који хронолошки претходе национализму, али ови нацији не дају значај кључне вредности, става око којег нема поговора, јер су за прву слобода појединца, а за другу једнакост људских бића те вредности (Винсент, Фридан).

Међутим, за национализам, кључни појам, став и вредност око кога нема поговора јесте нација.

Национализам као идеологија је структурно неспособан да се носи са значајним друштвеним и политичким темама, те често и није одвојена идеологија већ попуњава мејстрим идеологије попут либерализма, социјализма и конзервативизма (Смит).

Андерсон сматра да национализам карактеришу следећи парадокси: истовремена модерност и старост нације, универзалност националности спрам њиховог непоправљивог партикуларизма, политичка снага спрам филозофског сиромаштва и некохерентности.

Бауман је у том смислу истакао да је национализам пример примене максиме деуx поидс, деуx месурес (двоструких стандарда), а Тили да су националисти предузетници нације.

Ортега и Гасет истиче да је формирање нација претходило национализму као идеологији, те предлаже другачији приступ од статичног, плебисцитарновог приступа Ренана.

Нација као пројекат будућности не захтева прошлост, „ову захтевају филолози“, која је само једно од средстава којим се учвршћује пројекат будућности, а национализам је ексклузивност и супериорност која долази након формирања нација, патологија историјског процеса (Нерн).

Ортега и Гасет на примеру процеса формирања нација у Латинској Америци, који су предводиле шпанске аристократе попут Боливара, уочава процес етногенезе, у ком се види да заједничка прошлост, заједнички језик, исто порекло нису довољни да опстане једна нација, из разлога што није постојао уверљив заједнички пројекат будућности.

Тврдња да је национализам као идеологија довео до формирања нације, нехотице има ефекат учвршћивања ове идеологије која нацији, уместо либералног инструмента еманципације појединца, даје значај којим се подјармлјује појединац, претпостављајући некакву колективну еманципацију личној.

Овај значај нације у национализму лапидарно су дефинисали немачки националисти XX века, тезом да ако други народи имају право на самоопредељење, онда то право има и немачки народ, истовремено потпуно елиминишући једнакост људи и право на самоопредељење појединца као универзалну моралну основу тог права на примеру Јевреја.

Национализам крије у себи не толико стваралачки потенцијал организовања људи у заједнице, колико уништавајућу, мистичну моћ (Мосе, Кон), да оно што друге идеологије осмисле искористи ради остварења своје догме по којој појединац живи искључиво за нацију која јесте или треба да буде доминантна, ако не и врховна међу осталим нацијама, и има право да предузме агресивне акције ради остварења тог циља (Шафер).

Пише Влатко Секуловић, адвокат и докторанд политичких наука

Данас.рс


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.