„Тимови који раде са младим људима широм БиХ често чују тешке животне приче препуне губитака и траума“

Како трауме наших родитеља постају дио нашег генетског кода.

Tatjana Čalić / 09. јун 2021

Удружење „Психолуминис“ из Приједора за релативно кратко вријеме успјело је окупити екипу еминентних стручњака и осмислити јединствену методологију у раду са секундарно трауматизованим младим особама. Ријеч је о појму који обухвата различите психопатолошке симптоме који се јављају код особа које живе уз појединца који је доживио трауму и болује од посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП).

Иницијални пројекат, проведен током прошле године, осмишљен је као рад са младим особама на подручју Приједора код којих су препознати елементи секундарне трауматизације. У њега је било укључено 10 младих особа који су рођени након завршетка ратних збивања и у својој породичној историји су имали искуства везана за ратну прошлост. 
Ове године пројекат је настављен кроз едукацију стручњака -психолога, психотерапеута, социјалних радника, психијатара са подручја цијеле БИХ за рад са овом категоријом становништа.

Тим поводом разговарали смо са координаторицом пројекта, Мајом Зорић, дипломираним психологом и системским породичним психотерапеутом.

Можете ли нам за почетак рећи какви су резултати иницијалног пројекта у коме је учествовало 10 младих људи из Приједора?

Сви ти млади људи су стекли увид у то шта је трансгенерацијски пренос трауматског искуства и како је родитељска траума обликовала њихову личност, емоције, доживљавање и понашање. Почели су интензивније да се баве породичном историјом и да разумију зашто се њихови родитељи понашају на начин који можда није адекватан. Разумијевање и стицање увида је код тих младих особа покренуло низ промјена: повећање толеранције на фрустрације, боља емоционална регулација, самоприхватање и прихватање припадника других националних група. 

Важно је истаћи да, иако се код нас појам трансгенерацијског преноса трауме углавном веже за ратна страдања, механизми који посредују у овом преносу су једнаки и за све остале трауме или тешка искуства са којима се особе током живота суочавају.

Пројекат је ове године настављен, али на нешто другачији начин? 

Како смо имали низ позитивних промјена код младих учесника, родила се идеја да покренемо програм обуке за професионалце који ће користити новоосмишљену методологију у раду са секундарно трауматизованим особама.  Акценат је и даље стављен на питање секундарне трауматизације, трансгенерацијским преносом предрасуда, међукултуралне и међунационалне нетрпељивости на млађе генерације које у свом искуству нису имале ратна дешавања. Програм се односи на оспособљавање стручњака за примјену методологије у раду а секундарно трауматизованим младим особама и имплементиран је у периоду од јануара до априла 2021. године.  Колеге и ја из тима, али и наши предавачи који су и учествовали у изради методологије, смо и више него изненадјени и на крају неизмјерно срећни када смо видјели да се за програм едукације пријавило преко 250 стручњака из области заштите менталног здравља. То нам је показатељ да су наше колеге препознале важност ове теме, али и да су спремне да на овом пољу дају свој допринос како би се посљедице ратне трауме ублажиле и како  би млади имали веће шансе да превазиђу  то искуство.

У току је други круг обуке 90 професионалаца?

Да у току је други круг, јер је програм обуке био намијењен за свега 90 стручњака због чега смо морали урадити селекцију што није било нимало једноставан посао. Након проведене обуке, повратне информације су биле одличне. Стручњаци су већ увелико кренули да примјењују стечено знање. Нама није преостало ништа друго него да донаторима предложимо још један циклус који ће омугућити још 90 професионалаца да прођу обуку. На нашу срећу, идеја је великодушно подржана те смо покренули још један циклус обуке за професионалце.

Како су обучени стручњаци организовали рад на терену и какве приче чујете?

У великом броју  градова широм БИХ су формирани тимови који раде са младим особама. Њихов рад је супервизиран од стране наших експерата, Надежде Савјак и Владана Беаре, тако да смо у сталном контакту кроз супервизијске састанке. Искуства су слична као и наша у Приједору док смо радили са нашом групом младих. Све су то прилично тешке животне приче препуне губитака, стресних и трауматских животних догађаја. Оно што је нама значајна информација, јесте да је методологија примјењљива и да учесници позитивно реагују  на све оно што кроз овај процес детрауматизације пролазе. 

Имате у плану формирање јединствене базе података која би требала омогућити и статистичко праћење промјена код младих особа које су учествовали у програму?

Обзиром да сви учесници програма пролазе такозвана улазна и излазна тестирања које прате промјене по питању секундарне трауматизације, идеја јесте да се формира и база података. Стручњаци већ увелико раде на терену. Очекујемо и да ће друга група професионалаца стартати одмах по завршетку програма обуке тако да ћемо имати довољан број младих на основу којих можемо стећи увид у постојеће стање кроз статистичку обраду података.

Да ли се овакав пројект проводи још негдје у свијету?

Оно што са сигурношћу могу да кажем јесте да је рад са секундарно трауматизованим младим особама нешто што је јединствено на овим просторима. Нисмо упознати да је игдје у свијету рађено нешто слично и у оваквом обиму.  Пројекат се реализује захваљујући подршци програма Босниа анд Херзеговина Ресилиенце Инитиативе БХРИ, који спроводи Међународна организација за миграције ИОМ Босниа анд Херзеговина, уз финансијску подршку Америчке агенције за међународни развој УСАИД Босниа анд Херзеговина.
 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.