Умјетник Саша Каралић за БУКУ: Револуционарни ген није најшире распрострањен међу људима, али оволику послушност заиста нисам очекивао

Невјероватно је колико брзо је већина држава заборавила на солидарност и посегла за изолационизмом, а мали диктатори маскирани у демократско рухо извели војску на улице.

Maja Isović Dobrijević / 27. септембар 2020

Foto: Tako je lijepo što više ne moramo da pričamo o politici, 2013, holandska verzija

 

Саша Каралић је ликовни умјетник рођен 1970. у Бањалуци. Студирао је југославенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1992. године напушта земљу и настањује се у Амстердаму гдје завршава ликовну академију Геррит Риетвелд на одсјеку аудиовизуелних умјетности. Наставља студије умјетности још двије године на Краљевској ликовној академији у Стокхолму. Од 2003. стални је предавач на Геррит Риетвелд академији гдје држи катедру Арт & Социетy (Умјетност & Друштво) и гдје је био оснивач програма Арт ин Цонтеxт (Умјетност у контексту).

У свом умјетничком раду, Каралић се бави односом између јавног говора и идеолошког оквира који га одређује. Излагао је и организовао изложбе на простору бивше Југославије: у Музеју савремене умјетности РС у Бањалуци, Галерији Глаженица у Великој Горици, Умјетничкој галерији Босне и Херцеговине у Сарајеву и Музеју Југославије у Београду. Осим тога, излагао је и у Кüнстлерхаус у Бечу, Кунстхалле у Мüнстеру, Стеделијк Мусеум Буреау и Арти ет Амицитае у Амстердаму, СеМА Биеннале Медиацитy у Сеоулу, Лотхрингер13 у Мüнцхену и ДЕПО у Истанбулу. Живи у Амстердаму.

Каралић у интервјуу за портал БУКА говори о умјетности у времену пандемије, послушности грађана у овим временима, изазовима са којима се умјетници суочавају и другим темама.

Саша, имајући у виду да живимо у времену пандемије, како сте ви провели период изолације и тврдих мјера?

Први период глобалног ‘закључавања’ памтићу као веома мирне дане. Амстердам, град у којем живим, до сада срећом није уводио тврде мјере, па сам много времена проводио напољу са најближима, у шетњи или у вожњи бициклом – небо изнад града без ваздушног саобраћаја никада није био тако плаво као тих дана. Економски и политички гледано, вријеме је било стало, што је, чини ми се, био веома потребан цивилизацијски предах, који би био и изузетно лијеп да није имао овако застрашујући повод.

Колико нам је пандемија промијенила живот, имајући у виду да се са једном пандемијом на овакав начин сусрећемо први пут у историји човјечанства?

За сада не примјећујем неке веће друштвене или политичке промјене, осим што је, како то већ бива у оваквим временима, свако друштво показало своје право лице. Невјероватно је колико брзо је већина држава заборавила на солидарност и посегла за изолационизмом, а мали диктатори маскирани у демократско рухо извели војску на улице. Ово није ништа ново већ, као што рекох, само право стање ствари, са којег је, у општој паници, спала лажна позлата. Промјене које је пандемија унијела у живот сваког од нас понаособ углавном се тичу нашег индивидуалног односа према слободи – свако узима од ње колико се усуђује или колико мисли да му по карактеру, убјеђењу или закону припада. Једна од првих жртава пандемије била је управо слобода и то слобода избора, којом се у мирнодопско вријеме поносно, а понегдје и арогантно, маше као барјаком модерне демократије. На моје велико изненађење, већина људи је без поговора прихватила њен нестанак – демагошки дискурс, нелогична правила и грозна терминологија су усвајани без питања, заједно са увођенем често неумјерених и непримјерених заштитних мјера. Јасно ми је да револуционарни ген није најшире распрострањен међу људима, али оволику послушност заиста нисам очекивао.

У првом периоду пандемије, много се говорило и спекулисало о којекаквим алтернативама капитализму, поготово у културним и активистичким круговима. Проминентни културни радници и јавни интелектуалци, којих се обично о свему пита за мишљење, најављивали су велике друштвене промјене. Међутим, након првог периода панике, систем се ресетовао и уз неке мање модификације и козметичке интервенције, наставио по старом. Чини ми се да ће тек економска криза, која је по свему судећи неминовна, донијети промјене које неки прижељкују, мада, ма колико неопходне биле, мислим да неће бити нимало пријатне.

 

Фото: Марио Зеба

 

На који начин пандемија утиче на савремену умјетност, имајући у виду да су многа позоришта, музеји и друге културне институције биле, или још увијек јесу затворене?

Овдје бих раздвојио умјетничку продукцију од њене институционалне презентације. Кад говоримо о умјетничкој пракси, о људима који стварају умјетност, чини ми се да пандемија није много утицала на њих. Умјетност се одувијек стварала и ствараће се у свим временима, па чак и онда када нико не гледа.

Но, много изложби и умјетничких јавних дешавања је отказано, што негативно утиче на ионако нестабилан однос између умјетника, умјетничких институција и њихових извора финансија. Мислим да ће музеји умјетности бити највише погођени овом кризом, јер се њихова јавна функција ионако пропитује већ годинама – с једне стране су под сталним нападом неолибералне доктрине, која од њих захтијева финансијску независност и профитабилност, а с друге стране су критиковане од прогресивних гласова на умјетничкој сцени као комерцијализоване депандансе умјетничког тржишта. Ако не пронађу начин да се трансформишу у јавни простор за 'размишљање кроз умјетност' и директније укључе умјетнике и публику у свој рад, ако, укратко, не успију да се изборе за своју политичку аутономију, музеји ће у случају даљњег смањења и резања фондова бити у опасности да нестану или да почну да обнашају неку врсту комерцијалне дјелатности, као умјетнички продајни салони или као туристичке атракције.  

Много умјетничких активности се током ове кризе преселило онлајн, укључујући и умјетничку едукацију. Као предавач на умјетничкој академији, већину прошлог семестра сам провео пред екраном компјутера, комуницирајући са студентима и колегама преко конференцијских видео платформи. Оваква врста комуникације каткад ствара чудну интиму – у миру свога дома, многи су отворенији, искренији и спремни много тога признати, као у исповједаоници. Али у исто вријеме, поготово кад је након неколико мјесеци услиједио умор и засићење, постало је јасно колико су наше анализе, ма колико детаљне и важне биле, врло произвољне без физичког присусутва умјетничког рада. Ово је важан наук који смо извукли из ове кризе – умјетничка онлајн настава и презентација је нужно зло, а никако примјер за будућност, како би то неки администратори вољели да виде.
 
Колико умјетност сваком човјеку може помоћи у овим кризним временима?

Ако му већ није помогла да посматра и промишља свијет на паметнији и смисленији начин, мале су шансе да ће умјетност помоћи човјеку у тренуцима великих превирања или катастрофа. Не мислим да умјетност може да вас спасе од шумског пожара, али може да вас нагна да размислите прије но што потпалите шуму. То је једном давно била улога политике, али откако је ова изгубила своју организациону функцију и постала искључиво средство за манипулацију, често у служби економске диверзије, умјетност би по моме схватању требало да заузме то упражњено мјесто у друштву. Умјетност може прије свега да вам помогне на нивоу симболичке организације стварности, у разумијевању човјекове улоге у свијету, што је у људским пословима најстварнија стварност коју имамо.
 
Која је тема која вас као умјетника заокупља, она која вам на неки начин не даје мира?

Проблем јавног говора, прије свега, и идеолошки оквир који га одређује. Један је то од најважнијих елемената у функционисању било којег модерног друштвеног система и по много чему и средство којим се тај систем креира и одржава. Преко јавног говора ствара се оно што Мицхел Фауцаулт назива 'режим истине' или ‘генерална политика истине’, дискурс који нешто усваја и чини истинитим, механизми и инстанце које омогућују да се разлучи истинито од лажног.

У тренуцима великих друштвених преслагања – као што је то било код нас у бившој Југославији почетком деведесетих и као што је сада посвуда у свијету – прво што се окрене наглавачке је јавни говор, а 'режими истине' постају легитимно оружије у борби за политичку и економску превласт. Задатак креирања 'подесне терминологије' и генерисања 'истине' данас је у рукама којекаквих експертних група и медијских 'професионалаца', који у жару борбе за што веће присусутво у јавном простору често доводе јавни говор до апсурда – с тим  апсурдом се обично и рачуна и даље тргује као са кредибилном политичком монетом.

Ово разарање језика и јавног дискурса само је наставак процеса који је започет много раније у умјетности постмодерне. Умјетници су у намјери да преиспитају модернистичку традицију и поруше старе идоле, отворили врата једној општој деконструкцији стварности или, боље речено, деконструкцији њене перцепције. Управо су различите и опречне верзије стварности оно око чега се ломе копља у данашњем свијету који је немоћан да створи јединствену слику себе – иза те немоћи стално чека спреман постмодерни мефистофелевски смијех који све поравнава с крилатицом анyтхинг гоес. Свијет премјерен постмодерним аршинима увијек замишљам као апокалиптичан пејзаж освијетљен сталним експлозијама. У мом раду ме више занима конструкција, заједничко дјеловање и еманципација нечега, него деконструкција, поготово када се ради о јавном говору.
 
Како бисте прокоментарисали бањалучку умјетничку сцену?

Бањалучка умјетничка сцена у конвенционалним смислу не постоји, као што више у таквом локалном смислу не постоје ни амстердамска, лондонска или њујоршка сцена. Умјетничка дјелатност – а овдје прије свега мислим на институционално излагање и доминантно умјетничко тржиште – све више се групише око утицајних кустоса, кустоских колектива и умјетничких институција које настоје да дјелују на међународном нивоу. Фокус је помјерен са локалног на један виртуални глобални простор, гдје су врло специфичне политичке теме ¬¬– као, рецимо, очување културе Лапонаца или права рудара у Индији – представљене у контексту великих умјетничких сајмова и бијенала више као израз кустоске намјере и политичке подобности него као стварни проблем вриједан директног ангажмана. Често се дешава да се умјетничке институције због оваквих тема измјештају из средине у којој физички дјелују у сукобу са локалним политичким партијама и организацијама, док су теме којима се баве толико далеко од свог изворног социо-политичког контекста да су политички неутралисане.  

Најважнија умјетничка институција у Бањалуци је свакако Музеј савремене умјетности РС, који је доста радио на повезивању са умјетничким институцијама у региону и послужио као одскочна даска за међународну афирмацију неколико умјетника млађе генерације, поготово преко организације павиљона на Венецијанском бијеналу. Оно што недостаје и музеју и граду је боља и регуларнија сарадња са међународном умјетничком сценом – регионална повезивања видим више као сарадњу унутар заједничког културног простора – и артикулација јаснијег програма дјеловања. Ово не зависи само од ентузијазма, рада и труда културних радника у Бањалуци – који је евидентан и без којег културна сцена у граду не би постојала – већ и од буджетских издвајања за културу и умјетност, која би требала бити далеко већа и редовнија.

 

Фото: Квадрат, 2012

 

Да ли је тешко радити и стварати у данашње вријеме без обзира на град у којем живите?

Мјесто гдје живимо је географска заданост у којој смо се сопственим избором или сплетом околности затекли, али је на субјективном нивоу и пројекција наших жеља, амбиција и страхова, простор гдје се не остварујемо само на професионалном, већ и на емотивном плану. Зато лакоћа или тежина живота и стварања не зависи само од 'објективних' чињеница ¬¬– колико нам средина у којој живимо омогућава да се остваримо и зарадимо или колико су захтјевна времена у којима живимо (а већина их је таква) – већ и од начина на који се човјек односи према свим тим субјективитетима. Мени је често тешко да направим јадноставно раздвајање између 'овдје' и 'тамо' – а  то је једно од најчешћих питања која добивам, јер је људима и 'овдје' и 'тамо' најфасцинантније како они други, они 'тамо', живе – јер сам, ментално и у свом раду, већином негдје између. Имао сам срећу да радим у неколико градова које сам прихватио као своје. На емотивној љествици, Бањалука заузима високо мјесто, што не значи да је увијек било лако радити овдје.

Поред пандемије, ми живимо у времену „друштва спектакла“, сензационализма, „биг бротхера“ и других реалитy емисија. Која нам је алтернатива? Како преживјети у таквом конструисаном лудилу?

Нисам превелики песимиста када је у питању 'друштво сензација', које смо, чини ми се, већ великим дијелом и превазишли – имам чак и помало носталгичан однос према њему. Мислим да се налазимо на крају једне ере и да сви ти садржаји које сте споменули више нису тако релевантни. Оно што наилази и што их замјењује, наиме, није ништа боље – имерсивни свијет самопрезентације и цустом-маде садржаја. Такозвано „друштва спектакла“ је барем давало илузију да постоји каква-таква заједница окупљена око једне исте медијске арене. Нови медијски простор је тако конструисан да је у њему било какав осјећај заједништва већ у самом почетку онемогућен, а избор садржаја је одређен нашим полом, укусом и образовањем. Ова партикуларизација коју су омогућили алгоритми отвара небројене могућности за разне врсте манипулације, од политичке до маркетиншке. Када смо раздвојени од других, када границу својих жеља можемо да измјеримо само властитим одразом у огледалу, лак смо плијен за велике компаније које тргују кликовима и нашом индивидуалном пажњом и присутношћу. Ово је темељ нове свјетске економије који разбија људску заједницу, условљава наше понашање и отвара амбис нових економских и психолошких криза.

Све, наравно, није тако црно. Алгоритми се могу искористити и у добре сврхе, а не само као средство за опстанак у неолибералној джунгли. А да би били у стању да користимо алгортиме, умјесто да они користе нас, морамо да учимо дјецу и себе програмирању, да програмирање постане дио основног образовања, као математика или писање. Данас је ово знање у рукама експерата, а Интернет је за већину људи закључан за било какве индивидуалне преинаке, осим за мијењање профилне фотографије на друштвеним мрежама. Зато су хакери који у својим рукама имају алатке за 'поправљање' Интернета најчешће криминализовани или намамљени великим платама у корпорације које држе монопол. Амерички социолог и теоретичар архитектуре и дизајна Бењамин Х. Браттон је у једном свом предавању напоменуо како ће будућност бити у рукама оних који ће бити у стању да производе компјутерске вирусе, јер ће све бити подложно једном планетарном компјутерском коду који је тренутно у изградњи. Зато, каже Браттон, ако желимо да створимо релеватно знање за будућност, морамо бити спремни да користимо ствари које се тренутно сматрају илегалним, као што су то компјутерски вируси.
 
Људи су у БиХ веома заокупљени темама које их међусобно раздвајају. Како заправо радити на међусобном зближавању, без обзира на нацију или религију?

Кад политичари поново постану досадни сиви службеници као што су то били у Југославији осамдесетих и у Холандији почетком деведесетих – када много људи није знало ни како им се зове предсједник владе – почеће процес оздрављења. Не знам да ли је то у данашње вријеме могуће без неког већег преокрета, али сматрам да је прагматичан став према политици један од предуслова за здраво и функционално друштво, гдје политичари нису виђени као медијске звијезде, а политичка дешавања нису спектакуларизована. Улога политичара у друштвеном животу није да буде ни национални вођа, нити жрец већ да на одговоран и савјестан начин обнаша функције које су му додијељене милошћу гласача. Све ово је позната ствар, али ми се чини да никада није довољно понављати је ¬¬¬¬– политичар треба да служи заједници, а не да заједница буде полигон за његове амбиције. Од рата наовамо, политички живот је окренут наглавце у БиХ ¬– а посљедњих година и на међународном плану – па су људи постали таоци приватних амбиција политичара, политика је на одређен начин приватизована, а политички субјекти маргинализовани. Већини гласачког тијела је све ово јасно, али су захваћени својеврсним штокхолмским синдромом и, осим што се идентификују са својим агресором, у представницима власти траже потврду свог идентитета. Трговина идентитетима (а не смислена друштвена организација) постала је основа савремене политике, што нужно води раслојавању и сукобима, а често се и темељи на њима.   

Подјеле у БиХ нису 'израз воље народа', као се то обично представља, већ су измишљене у једном ужасном политичком тренутку почетком деведесетих да би се одређене структуре дочепале власти. Неки стари анимозитети су искориштени као предложак за причу о вјерској нетрпељивости, а онда је та прича пласирана и прихваћена као 'историјска чињеница'. Та прича заправо нема ништа са примарним карактеристикама босанских етницитета и у основи је новокомпонована – један политички Франкенштајн који, нажалост, још увијек хода овим просторима. Политичка ситуација у БиХ се већ деценијама представља као безизлазна и управо у тој и због те безизлазности опстају неутемељени националистички наративи. Чини ми се да бисмо се прво требали позабавити катастрофичношћу у јавном говору која саботира сваку иницијативу и унапријед минимализује ефекат било какве акције. Пошто позитиван став сам по себи није довољан, потребно је створити заједнички циљ и окупити људе око заједничког рада. Кроз неколико умјетничких пројеката које сам извео и који су укључивали физички рад веће групе људи, запазио сам да ништа не уједињује људе и не даје им такав осјећај сврхе као искуство заједничког рада. Обнова Југославије након Другог свјетског рата кроз радне акције имала је, осим практичне, и психолошку кохезивну функцију и била је зачетак стварања послијератних мирнодопских колективитета. Југославија је могла да се назове државом тек када је била у стању да фукционише и ван ратног дискурса, када је успјела да створи свој мирнодопски идентитет. Проблем са БиХ је да се тренутно налази негдје између рата и мира, да њено посљераће након деведесетих заправо још није почело. Тек када се заузда фрустрирани и агресивни национализам и промијени јавни дискурс – што није тако немогуће како се чини – те створи један нови афирмативни и наднационални вокабулар, отвориће се врата заједничкој послијератној обнови, која је најпотребнија овој земљи.  
 
Пратећи јавни дискурс, могли бисмо рећи да смо постали земља фолклора и митова, међутим, постоје млади људи који се не држе ових окова. Зашто су они тако нечујни?

Нечујни су прије свега јер нису дио те приче, која се сервира као једина могућа. Опет ћу се вратити на јавни говор: када млади људи схвате – а неки су то већ схватили – механизме манипулисања јавним говором, њихов однос према јавним личностима и националним вођама ће бити демистификован и мање пасиван. Новокомпоновани митови и легенде, идеологизовани национални јунаци, народне ношње и фолклорне резбарије сигурно не могу бити одраз будућих стремљења, већ само старомодне декорације на народном вашару. Ако се националне вође надају да могу изградити будућност на овим основама, варају се, јер су национални митови већ изгубили на снази и само је питање дана када ће поново бити гурнути натраг у историју гдје им је одувијек и било мјесто. Дио младих људи који су одрасли у рату још увијек заснива свој идентитет на националном наративу – јер за боље не знају – али на сцену полако ступа генерација људи рођених након рата који имају потпуно другачије назоре, њихов свијет је далеко шири и отворенији. Мислим да ће са њиховим сазријевањем јачати и њихов глас и присутност у јавном простору, а с тим и нове политичке опције.

 

Фото: Квадрат, 2015, инсталација у Музеју Југославије у Београду
 
Међутим, нису само млади „алтернативци“ нечујни. Нечујни, односно, пасивни су и сви остали, професори, интелектуалци, радници, умјетници... Може ли нам шутњом и трпљењем неправде бити боље?

Ово је већ компликованије питање. Јер свијет одраслих који сте споменули није само жртва одређене политичке диманике, већ и њен творац. Није само питање зашто ћуте и трпе сада, већ зашто су својим ћутањем омогућили стварање одређене политичке реалности. Не треба заборавити ни то да многи професори, интелектуалци, радници и умјетници подржавају националистичке наративе, а често су и понајбољи војници у служби регресивних политичких снага. Овиме не желим да релативатизујем ствари, већ само да напоменем да проблем није увијек негдје другдје, већ често и у нама самима. Поставити се у позицију жртве нас ослобађа од обавезе директног ангажмана док препознавање властите одговорности у креирању одређеног политичког дискурса нас позива да тај дискурс активно промијенимо, ако га сматрамо дисфункционалним и деструктивним.  
 
На чему тренутно радите?
 
У јесен ове године излази мој први роман 'Три знака круга' у издању Геопоетике из Београда. Радња романа прати судбину три човјека из сјеверозападне Босне који стицајем околности и у различитим временима доспијевају у Минхен, гдје доживљавају неку врсту катарзе. Роман се бави односом појединца, вјере и идеологије и пропитује однос умјетничког дјела према организованом насиљу.
Осим тога, радим на неколико умјетничких пројеката и припремам перформанс у јавном простору, чија је изведба због учешћа великог броја људи и емидемиолошких мјера тренутно неизвјесна.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.