ВИКТОР ИВАНЧИЋ: "Како хрватски писац може бити нетко тко се зове Семездин? Какво је то уопће име?"

Будући да је критериј искључиво етнички, у том посвећеном пољу за писца Семездина Мехмединовића није предвиђено мјесто. Напокон, како хрватски писац може бити нетко тко се зове Семездин? Какво је то уопће име?

Viktor Ivančić / 07. јун 2021

Foto: BUKA

 

Откад је почетком деведесетих на опћем плану тријумфирала револуционарна тежња према скучености, хрватска култура уздиже се методом докидања. У официјелној перцепцији она постаје утолико већом што јој се више тога одузима. Методичним и обилним избацивањем непоћудних садржаја из њезина корпуса, хрватска култура добива на тежини. Растерећивањем јој расте килажа. А исто је и у погледу габарита: свако скраћивање за главу допринос је њеном стремљењу у висине.

Елиминација, ликвидација, екскомуникација – то су најпожељније креативне технике којима се гради конструкт националне културе. Изгон је претпоставка узгона. Десетковање је претпоставка кохезије. Самосакаћење је претпоставка здравља. Величина хрватске културе, по суду дежурних идеолога, пропорционална је величини помора који има бити почињен да она оправда свој придјев и оствари се као хрватска.

Будући да је критериј искључиво етнички, у том посвећеном пољу за писца Семездина Мехмединовића није предвиђено мјесто. Напокон, како хрватски писац може бити нетко тко се зове Семездин? Какво је то уопће име? Њему је слободно звати се Семездин негдје другдје, чак и као писац, но тиме не стјече право да као равноправна биљка партиципира у нашем од корова очишћеном врту. Чијом се несмотреношћу затекао с ове стране бодљикаве жице?

Можемо га евентуално припустити на културну сцену као гостујући декор, као егзотични додатак, оријентални украс – доказ да преферирамо великодушан поглед из бункера – али ни случајно у својству ауторског субјекта с лиценцом за наступ у службеном програму, поготово када тај програм, преко сустава образовног дрила, продире до школске омладине. Што би ту имао чинити један Семездин? Кварити угођај регрутације? Уносити конфузију у редовне процедуре испирања мозга? Јер зна се која је стварна сврха школско-образовне машине: да у њу уђеш као дијете, а изађеш као Хрват.

Административно особље које брине да та ствар тече по плану упражњава широки дијапазон стваралаштва, какав већ приличи операцијама етничког чишћења. Уз насиље, ту је још насиље, а затим и насиље. Може ватреним оружјем, може метлом, а може и државним печатом. Изоштрени сензори за откривање кукоља се подразумијевају. Због епидемијских прилика, тај самопријегорни персонал као да и на визуалном плану дочарава профил владајућег бандитизма. Министрица културе Нина Обуљен Коржинек, рецимо: с унезвијереним погледом, маском преко лица – обично у боји која кореспондира с дезеном блузе – и револвером за појасом. Или је то ипак футрола за грабље? Враг ће га знати, главно да алатка послужи чишћењу...

Изузев у тексту Игора Ласића у овоме листу, догађај од прошлог мјесеца није забиљежен ни у једној културној рубрици ни једнога хрватског медија, што је рјечито само по себи, барем као показатељ да су становити видови културног терора одавно постали нормализирани, да се одвијају као досадна ајхмановска рутина, те не заврјеђују бити препознати као вијест, чак ни када поремећај у уобичајеној драматургији замирише на скандал. Ево факата.

Институт за промицање читања покренуо је пројект "Награда младе критике", по узору на сличан у Норвешкој, уз финанцијску подршку Министарства културе и Министарства образовања (више од двјесто тисућа куна), с идејом да неовисни стручни жири издвоји пет дјела живућих аутора написаних на хрватском језику, па би онда те књиге, откупљене од издавача, доспјеле у руке двјесто средњошколаца из разних градова који би имали обавезу да их прочитају, па би се онда организирале радионице с ученицима уз судјеловање номинираних аутора и чланова жирија, гдје би се разговарало о књижевности, читању, литерарним критеријима и конкретним књигама, да би послије свега средњошколци, "млади критичари", изабрали дјело које је по њихову суду најбоље.

Жири, у чијем су саставу уз предсједницу Ђурђицу Чилић били Томислав Брлек, Ивица Пртењача, Роман Симић и Анђела Вукасовић Корунда, одабрао је дакле пет сувремених прозних књига, а међу њима и роман "Ме'мед, црвена бандана и пахуљица" Семездина Мехмединовића. Из Министарства културе, међутим, стигао је указ да "Мехмединовић не може", јербо да "није хрватски писац", то јест да "не пише на хрватском језику", премда је споменути роман изворно објављен у Хрватској, уосталом попут свих других Мехмединовићевих књига, и премда је написан на перфектноме хрватском, односно перфектноме босанском, односно једном те истом. Тврдокорна министрица притискала је чланове жирија да "признају погрешку", да писца који се зове Семездин напросто избаце с пописа одабраних, а на његово мјесто уврсте "првог испод црте" – у овоме је случају то био Анте Златко Столица с књигом "Близина свега" – на крају крајева: зна се тко даје паре и тко утврђује санитарне критерије, наиме што није хрватско, што не може бити припуштено у атар националне књижевности и што ученици не требају читати да бисмо од њих произвели пожељну сорту држављана.

Све је дотад било уобичајено, посве у духу традиције што је за ову прилику можемо назвати десемездинацијом хрватске културе, а та је изразито богата: од уклањања и уништавања стотина тисућа књига из хрватских библиотека обављених у спектакуларној тишини, преко диктатуре лектора који су приступили организираном силовању хрватскога језика, настојећи изумити што више разлика у односу на сусједе које на несрећу разумијемо без преводитеља, па је преко ноћи кориштење "тачке" умјесто "точке" или "хиљаде" умјесто "тисуће" повлачило сумњу на националну издају, преко програмског зборника Туђманове академске гарде, под насловом "Духовна обнова Хрватске", којим је издано упозорење да ће, не одупре ли се канцерогеном упливу туђинских култура, хрватска нација бити осуђена на нестанак, па до диригиране хистерије којом је био попраћен обрачун с потписницима Декларације о заједничком језику.

Оно што дотад није било уобичајено – а у чему хрватски медији нису нашли довољно интригантног штофа за вијест – јест да се жири поставио у складу са статусом какав му је номинално додијељен, дакле као уистину неовисан и стручан, одбивши прихватити аргументе министрице културе, а напосе њено туторство: ако као бирократ с извршним овластима држите да књига писца који се зове Семездин није пожељна за средњошколске ученике – отприлике су јој поручили – тада вам не може бити пожељан ни жири који је, руководећи се интересом књижевности, ту књигу предложио. Па су се колективно повукли из пројекта. Дебакл државотворне рутине затим је подвукао "први испод црте", Анте Златко Столица, одбивши могућност да га се искористи за ад хоц рјешење и посади на упражњено мјесто. "Из конкуренције за награду којој нисам дознао ни име иступио сам примарно вођен обичним рефлексом да се не нађем негдје гдје Семездин Мехмединовић не смије доћи", рекао је Игору Ласићу.

Само што је тај "обични рефлекс" у загушљивоме хрватском књижевном брлогу прилично риједак. Код тихе и сталожене већине у правилу изазива чуђење: тко још на такав начин крчи пут према излазу и фришком зраку? Зар овдје није угодно и топло? Зар нисмо сви солидно збринути у својој просјечности и навици да једни друге милујемо похвалама?

У жељи да што прије санира штету и прегрми неочекивану саботажу врховнога концепта – концепта строге национализације и етничке унификације онога што службено слови као хрватска књижевност – чиновничко је особље формирало нови жири. Умјесто непослушних претходника, сада ће жирирати Јагна Погачник, Дорта Јагић, Мирела Барбароша Шикић, Мирослав Кирин и Анђела Вукасовић Корунда (једина која се преселила из ранијег састава), те ће све кренути испочетка, одабрат ће пет књига сувремених аутора за средњошколце, фигурират ће као неовисно и стручно тијело, али уз гвоздени увјет који ту неовисност и стручност унапријед мрви у прах: за сваког од изабраних писаца нужно је да се не зове Семездин. Макар тај Семездин своје књиге изворно објављивао у Хрватској, и макар их писао на перфектноме хрватском, односно перфектноме босанском, односно једном те истом.

Могли бисмо, дакако, замислити и такав расплет да новоизабрани арбитри, након што сазнају што је претходило њихову именовању и апсолвирају чињеницу да се "Награда младе критике" сада гради и на симболичком одстрелу једнога неподобног писца, одбију даљње судјеловање у бирократском игроказу и наметнути модел, намијењен тихој фашизацији свакодневице, прокажу до краја. Но бојим се да је то превелики задатак за просјечну машту. Свеопћа побједа национализма, напосљетку, није остварена захваљујући зажарености шовенске авангарде, већ опортунистичкој кроткости и дисциплини позадинаца.

Ни од писаца који ће се наћи у ужем избору – можда чак номинираних од оба жирија, одметнутог и правовјерног – није мудро очекивати категоричност "обичног рефлекса" какву је демонстрирао аутор "Близине свега". Позната је ствар да ни либерално декларираним љеподусима није сасвим непривлачна идеја да стриктно етно-национално разграничење доведе до елиминирања конкуренције, а да они сами за то не сносе опипљиву одговорност. Тада је могуће опустити се у амбијенту који је Ненад Поповић назвао комоцијом провинције.

Провинцијализам је треперава душа хрватског државотворства. Мало је култура које својој безначајности приступају толико сериозно. За ту химеру из малограђанског репертоара важи само једно правило: колико је минорна, толико је помпозна, уз болесно неуротичну предоджбу о властитој важности. А притом треба имати на уму да су националистички идеолози и њихово оперативно особље, супротно декламацијама, посвећени само и искључиво наношењу штете онима у које се сласно заклињу. Њиховим стварним жртвама остаје тек питање за што ће све, у интересу пуног националног остварења, бити закинути.

Тако је и с малодобним заточеницима образовног сустава, који ће у овој епизоди остати ускраћени за књигу писца који се зове Семездин. Реални циљ тога погона је, наиме, обогаљити школску омладину по мјери рестриктивног хрватства, припремити је за живот у затворској установи званој хрватско друштво.

Столица каже да је у први разред основне школе уписан 1992. и да му у сљедећих дванаест година нитко није споменуо Данила Киша. "Кад сам касније први пут прочитао прву реченицу 'Мансарде'", вели, "осјећао сам се превареним и накратко сам одложио књигу и погледао с балкона уоколо да тражим кривца."

Осјећаји који доминирају на балкону зграде Министарства културе битно су другачији. Одатле би се нетко, озарен срећом што је обранио хрватску духовност од једнога босанског уљеза, можда могао винути на седмо небо, не узевши у обзир издајничко дјеловање силе гравитације, што никако не би било добро, чак ни у цртаноме филму, јер би онај "фљас" који иде уз настанак овеће флеке на асфалту звучао једнако на хрватском, босанском и српском.

Рад на конструкту чисте и ничим загађене националне културе, будући да је усмјерен на исисавање живота, то је дуги пад према тој флеки.

(порталновости.цом)


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.