Зашто аутократи зазиру од ЛГБТ+ права

Трамп је изабран зато што је обећао повратак у имагинарну прошлост – у време којег се не сећамо јер није ни постојало, у неко доба у коме је Америка била величанствена.

Masha Gessen / 04. август 2017

Крајем јула прошле године написала сам текст у коме молим да одустанемо од теорија завере о Трампу и Русији (да, тиме смо се бавили и пре годину дана) и посветимо се много важнијој ствари, а то су последице избора Трампа за председника Америке. Тада сам написала да би Трамп сигурно повео рат на домаћем терену и мада је било тешко предвидети против кога, „кладим се на ЛГБТ+ заједницу, јер је њено прихватање најдрастичнија друштвена промена у Америци током последње деценије, па би анти-геј кампања јасно показала жељу Трампових бирача да се врате у доба у коме су се боље осећали“. То је био мисаони експеримент и тада нисам веровала да ће се обистинити. Али годину дана после мог предвиђања, председник Трамп је твитом најавио да трансродним особама више неће бити дозвољено да служе у војсци САД – и начинио политички заокрет који ће променити животе хиљада људи.

Многи коментатори су овај потез означили као дистракцију, покушај да се скрене пажња са приче о руској завери, борбе за здравствено осигурање, односно било чега што се њима чинило важнијим од председниковог саопштења о томе да неки Американци постају грађани другог реда. То није само озбиљна увреда трансродних особа, већ показује и суштинско неразумевање емоционалне логике трампизма. Ову логику Трамп дели са већином данашњих вођа чврсте руке, и због ње је насртај на ЛГБТ+ права био тако предвидив, упркос томе што се Трамп прошле године буквално огртао заставом дугиних боја.

Трамп је изабран зато што је обећао повратак у имагинарну прошлост – у време којег се не сећамо, јер заправо никада није ни постојало, неко време у коме је Америка била величанствена на начин који је Трамп обећао да ће обновити. Трамп дели ову врсту носталгије са Владимиром Путином, који је последњих пет година провео говорећи о руским „традиционалним вредностима“, са мађарским председником Виктором Орбаном, који је упозорио ЛГБТ+ особе да не „провоцирају“, као и са бројним европским популистима који обећавају повратак у митску „традиционалну“ прошлост.

Уз неколико изузетака, земље које су током последњих пар година постале мање демократске, заузеле су непријатељски став према питањима ЛГБТ+ права. Москва је забранила параде поноса и „пропагирање нетрадиционалних сексуалних односа“, док је Чеченија – која је технички руско подручје – покренула кампању да се отараси квир особа. У Будимпешти је парада поноса постала годишња опозициона парада: многи учесници, ако не и већина, су стрејт особе које тај дан користе да би се јавно супротставиле Орбановој власти. У Турској Реџепа Ердогана за разбијање једне истамбулске параде поноса коришћени су водени топови. Индија Нарендре Модија је рекриминализовала хомосексуалност (мада су трансродна права остала очувана). У Египту су геј особе осетиле нову слободу у кратком интермецу демократије после револуције 2011. да би данас, под диктаторским режимом Абдела Фатаха ел Сисија, биле подвргнуте непрестаном прогону и надзору, док их је на стотине ухапшено.

Израел Бењамина Нетањахуа је упечатљив изузетак од правила: влада се хвали резултатима у унапређењу ЛГБТ+ права, управо да би оснажила свој иначе слабашни демократски кредибилитет – тактика коју је списатељица Сара Шулман назвала „испирање ружичастим“ (пинкасхинг). Другим речима, квир права могу бити све, само нису дистракција: она су гранична линија, понекад према глобалном заокрету ка аутократији.

Привлачност аутократије лежи у њеном обећању радикалне једноставности и одсуства избора. У Трамповој имагинарној прошлости свако има своје место у сигурно заокруженој будућности, све је тачно онако како изгледа, а власт је у рукама једног човека који издаје наређења која се не доводе у питање, нити за тим има потребе. Само постојање квир особа – посебно трансродних особа – подрива ову визију. Транс особе компликују ствари, доводе у питање будућност креирајући сопствену, додају слојеве интерпретације на појавно и представљају изазов за логику сваког човека који самовољно одлучује о судбини народа и земље.

Могли бисмо се насмејати премиси руске забране „хомосексуалне пропаганде“ – као да сам призор отворено испољеног квир опредељења, или чак нешто што личи на дугу (и ово су тврдили) може од стрејт особе направити квир особу. Али квир особе су у Русији идеална мета за пропаганду власти, зато што сама идеја да оне постоје подсећа на период либерализације који се сада одбацује. Пре слома Совјетског савеза 1991. године квир опредељење је било незамисливо. Након тога је постало могуће, као и многе друге ствари: свет је постао сложен, са обиљем могућности и неизвесности. Истовремено је почео да изазива страх – управо због тога што више ништа није било извесно.

Тај страх не познаје географске границе; исти је у земљама које никада нису биле комунистичке и у друштвима која наизглед никада нису била затворена. Стрмоглави губитак економске сигурности, каријера грађених целог живота, растући осећај да се свет мења кретањем људи преко граница – коинцидирали су са повећањем видљивости ЛГБТ+ особа. И у Америци призор квир особе призива страх од промена.

Трамп је водио кампању помоћу речи „поново“ и обећања да ће „повратити“ осећање сигурности и „вратити“ нас у нека једноставнија времена. Када се заклињао да ће саградити зид или да ће водити борбу против разних непостојећих таласа криминала (урбаног, имигрантског), он је заправо обећавао да ће заштити Американце од страног, од непознатог, од непредвидивог. И овде квир особе могу згодно да послуже да се то дочара укратко и просто. Твитујући да је одлучио да протера трансродне особе из војске, Трамп показује да је аутократа, управо онакав какав је и изабран да буде: он може управљати људима тако што ће издати наређење. Својом наредбом он је војску – симбол сигурности за Американце – супротставио трансродним особама, које код многих Американаца изазивају тескобу.

Поглед на особу која је отелотворење избора – могућности да се буде или постане другачији – може се доживети као поглед у амбис неизвесности. Тако се стрејт особа, када види параду поноса или транс особу, може осетити врло „квир“: ти призори јој предочавају могућност избора и свет постаје застрашујуће место. Ти призори сведоче о искушењу модерног доба о коме је социјални психолог Ерих Фром писао у својој књизи о успону фашизма, Бекство од слободе: о могућности да изнова пронађемо себе. Више се нико не рађа као трговац или сељак, или доживотни станар одређеног кварта, или као мушкарац или као жена. Ова слобода може изазвати осећај неподношљивог терета. Није чудо да се најозлоглашенији акт америчког анти-трансродног законодавства – закон Северне Каролине о тоалетима – фокусирао на крштеницу као најважнији документ. Обавезујући људе да користе јавне тоалете у складу са полом који им је додељен на рођењу, закон је створио ситуацију у којој су особе које су изгледале, понашале се, мирисале – идентификовале се и живеле – као жене морале да користе мушке тоалете, и обратно.

У последњих пола века амерички ЛГБТ+ покрет се мењао у смислу уважавања става да је идентитет сваке особе одређен већ приликом рођења. „Рођен као такав“ је била мантра која је омогућила многе политичке помаке и прихватање ЛГБТ+ особа као дела културе, мада је истовремено занемарила искуство избора, које је у стварном животу квир особа такође веома важно. Али колико год се трудили да убедимо људе да ЛГБТ+ особе „ту не могу ништа“, то не смањује тескобу коју већина људи осећа пред призором особа које пркосе својим родним улогама. Тој тескоби се Трамп обратио као кандидат, а затим поново као председник, својим јасним обећањем да ће протерати трансродне особе из војне службе. То није скретање пажње са важнијих проблема: то је сама срж трампизма.

Тхе Не орк Ревие оф Боокс, 27.07.2017.

Превео Иван Обрадовић

Пешчаник.нет, 03.08.2017.

фото: Јое Раедле/Гетт Имагес

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.