Жилави дух Аyн Ранд

Крах субпримарног хипотекарног тржишта и финансијска криза из 2007. и 2008. могле су бити смрт неолиберализма; уместо тога, „зомбијевски неолиберализам“ сада хара земљом.

Masha Gessen / 22. јун 2019

Foto: Nina Radulović

 

У једном мрачном кутку моје куће, тамо где уграђена полица за књиге није доступна ни погледу ни руци, сасвим близу таванице, држим неколико десетина књига које нисам имала срца да бацим, али не желим да их ико види. То је збирка дела Аyн Ранд и њених следбеника коју сам сакупила давно, још као тинејджерка. Моја прва девојка, млађа двадесетогодишњакиња, увела ме је у дело Аyн Ранд. Била сам тек имигрирала из Русије, обелоданила своју хомосексуалност и напустила средњу школу. Проза Аyн Ранд је нашла одјека у мени јер је учинила да ми свет изгледа једноставан и победив. Моја рандовска фаза била је релативно кратка, али пре него што се завршила, успела сам да добијем свој први посао у издаваштву после разговора о овој ауторки с послодавцем, издавачем који је и сам био хомосексуалац и једнако опседнут њом.

Према недавно објављеној књизи Зла девојка: Аyн Ранд и култура похлепе (Меан Гирл: Аyн Ранд анд тхе Цултуре оф Греед) то је у извесном смислу нормално. Ауторка Лиса Дугган, професорка друштвене и културне анализе на Нујоркшком универзитету примећује да иако Аyн Ранд није проширила сексуално ослобођење на хомосексуалност, њене јунакиње одбијају да се повинују нормама женскости, а њени мушки јунаци су заљубљени једни у друге. Сигурно нисам једина квир тинејджерка коју су завеле ове књиге које Лиса Дугган назива „конверторима што раде на похоту“. Терапијска вредност „Зле девојке“ не своди се на то да људе попут мене ослобађа стида због недостатка књижевног укуса и политичке памети у раној младости. Она нуди и објашњење нашег садашњег културног и политичког тренутка.

У склопу Америчких студија данас (Америцан Студиес Ноw), едиције у оквиру издавачке делатности Универзитета Калифорније, књига Лисе Дугган резимира живот и филозофију Аyн Ранд на деведесет страна – што је увреда за романсијерку чије главно дело Побуњени Атлас има више од десет пута толико страна. „Зашто роман од преко хиљаду страна, чији су јунаци налик на карикатуре које се крећу кроз мелодраматичан заплет прошаран дугачким дидактичким говоранцијама, привлачи тако много читалаца и тако велику пажњу?“ пита се Лиса Дугган. „Јасно је да фантазије које покрећу овај роман погађају неку дубоку жицу.“

Романи Аyн Ранд обећавају да ће ослободити читаоца од свега што је научио о добру и злу. Списатељица позива читаоце да уживају у суровости. Њени јунаци су супериорна бића сигурна у своју супериорност. Они полажу право на победу, а до победе се стиже уништавањем оних који нису тако паметни, креативни, продуктивни, амбициозни, физички савршени, себични и немилосрдни. Дугган описује основни тон те књиге речима „оптимистичка суровост“. Они су себични а књига има срећан крај – то јест, супериорна бића су на крају срећна. Романи Аyн Ранд изврћу морал наглавце. У њима не постоји дужност према Богу или ближњима, само према себи. Секс, који пршти на све стране, нема никаквих последица и груб је. Новац и друге добре ствари долазе онима који их узимају. Заплет легитимузује најгоре ефекте капитализма стварајући оно што Дугган назива „морална економија неједнакости што натапа порнографску љубавну фикцију политичким еросом који ће завести масовну читалачку публику“.

Дугган прати директан и индиректан утицај Аyн Ранд на америчку политику и културу. Проза Аyн Ранд је била носилац њене филозофије, познате под именом Објективизам, која је глорификовала екстремни облик лаиссез-фаире капитализма и оно што је она назвала „рационални егоизам“ или моралну и логичку дужност остваривања личног интереса. Касније је Ранд ширила Објективизам својим нефикцијским делима, чланцима, предавањима и курсевима преко института названог Фондација за Новог интелектуалца. Била је блиско повезана са Лудwигом вон Мисесом, економистом и историчарем који је допринео уобличавању неолибералне мисли. У време кад је Ранд писала фикцију – од тридесетих година прошлог века до 1957, године у којој је објављен Побуњени Атлас – њена политичка перспектива је била маргинална. Критичари су сасецали њене романе који су постепено стицали огромну популарност усменим путем. Средином прошлог века америчком политичком културом је доминирао Неw Деал, начин мишљења који је уздизао све што је Ранд презирала: социјалну државу, емпатију, узајамну зависност. До осамдесетих су, међутим, неолибералне идеје завладале политиком. Економиста Алан Греенспан, на пример, био је следбеник Аyн Ранд и унео је њену филозофију у своје улоге председника Већа економских саветника под Гералдом Фордом и, од 1987. до 2006, директора Управе федералних резерви.

Дугган не окривљује директно Аyн Ранд за неолиберализам, али истиче рандовски дух оног што назива „неолиберални театар суровости“. У том театру има играча које не бисмо нужно описали као неолибералне. Паул Рyан, на пример, бивши портпарол Представничког дома, прави је рандовски јеванђелиста: делио је примерке Побуњеног Атласа као божићни поклон свом особљу и рекао да је Ранд „највише допринела изградњи капиталистичког морала“. Када је Партија чајанке насрнула на Закон о нези (Аффордабле Царе Ацт) 2009. године, неки њени чланови су носили пароле „Ко је Јохн Галт?“ које су недвосмислено упућивале на филозофију Аyн Ранд. Дух те ауторке је изражен и у Силиконској долини: милијардери Петер Тхиел, Елон Муск, Травис Каланицк и други навели су је као лични извор надахнућа. Слика америчког технолошког предузетника могла је потећи из неког од њених романа. Да је данас жива, вероватно би усвојила реч „прекид“ (дисруптион).

Крах субпримарног хипотекарног тржишта и финансијска криза из 2007. и 2008. године могле су изазвати смрт неолиберализма јер су обелоданиле људску цену дерегулације и приватизације; уместо тога, пише Дугган, „зомбијевски неолиберализам“ сада хара земљом. И, наравно, дух Аyн Ранд, опседа Белу кућу. Многи сарадници Доналда Трумпа, међу њима и државни секретар Мике Помпео и његов претходник Реx Тиллерсон, исказали су поштовање према њеним идејама, а председник је лично похвалио њен роман Величанствени извор (Фоунтаинхеад). (Трумп се очигледно поистивећује с јунаком тог романа, архитектом Хоwардом Роарком, који уништава свој велики стамбени пројекат зато што није довољно савршен.) Њихова верзија рандизма лишена је свих елемената којима би се могло објаснити моје оклевање да бацим те књиге: интелектуалне претензије, милитантног атеизма и експлицитног залагања за сексуалну слободу. Од свега што је Ранд понудила, они су узели најгоре: суровост. Они чак нису ни оптимистични. Само су зли.

Тхе Неw Yоркер, 06.06.2019.

Превела Славица Милетић

Пешчаник.нет, 21.06.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.