Жижек: Омикрон разоткрива стварну пандемију

‘ЧОВЈЕЧАНСТВО ЈЕ ПРАВА ПАНДЕМИЈА‘

Slavoj Žižek / 05. децембар 2021

 

Славој Жижек је културни филозоф. Виши је истраживач на Институту за социологију и филозофију Свеучилишта у Љубљани, угледни професор њемачког на Свеучилишту Неw Yорк и међународни директор Биркбецк Института за хуманистичке знаности Свеучилишта у Лондону. Његов текст за РТ преносимо у цијелости:

Реакција на Цовидов најновији сој потврдила је неугодну истину - док многи прихваћају идеју сурадње у борби против пандемије, не раде ништа опипљиво од било какве вриједности по том питању. Треба ли нам још већа криза да нас пробуди?

Сви смо до сада свјесни да је Свјетска здравствена организација прогласила нову варијанту болести Цовид-19 под називом Омицрон.

Нова варијанта Б.1.1.529 први пут је пријављена СЗО-у у Јужној Африци 24. студеног. Долази с више од 30 мутација и сумња се да се шири много брже од осталих варијанти – укључујући ону Делта – па је неизвјесно хоће ли цјепива која тренутно имамо дјеловати против тога.

Реакција диљем свијета била је предвидљива: отказани летови из јужне Африке, пад дионица и тако даље.

Није ли ужасно што су такви обрамбени, потези попут забране путовања, били најјача реакција развијених земаља на баук нове катастрофе? Као што је др. Рицхард Лесселлс, специјалист за заразне болести на Свеучилишту КwаЗулу-Натал у Дурбану (ЈАР) истакнуо: 'Није било ријечи подршке коју ће понудити афричким земљама како би им помогле у контроли пандемије и посебно се не спомиње рјешавање ове неједнакости цјепива на коју смо упозоравали цијеле године и чије сада видимо посљедице.'

Ширење варијанте Омицрон олакшало је троструко скандалозно занемаривање. Прво, много је вјеројатније да ће вирус мутирати на мјестима гдје је цијепљење ниско, а преносивост висока, па је за то вјеројатно крив велики јаз између стопа цијепљења у развијеном свијету и у свијету у развоју. Неке западне земље чак уништавају цјепива чији је датум употребе прошао, умјесто да их бесплатно дају земљама с нижом стопом цијепљења.

Друго, као што је забиљежено у Тхе Ланцету у травњу, 'Фармацеутске твртке имале су велике користи од огромних износа јавног финанцирања за истраживање и развој: између 2,2 милијарде и 4,1 милијарде долара (до 1. вељаче 2021.) потрошено је у Њемачкој , Уједињеном Краљевству и Сјеверној Америци.' Међутим, када су твртке замољене да допусте бесплатно лиценцирање цјепива, све су то одбиле, чиме су спријечиле многе сиромашније земље – које си нису могле приуштити да плате цијену ауторских права – да их производе.

Коначно, чак је и у самим развијеним земљама пандемијски национализам врло брзо превладао над озбиљном координацијом напора.

Фриедрицх Јацоби, њемачки филозоф који је дјеловао око 1800., написао је: 'Ла вéритé ен ла репоуссант, он л’ембрассе', – одбијајући истину, човјек је прихваћа. Примјери овог парадокса су бројни – рецимо, просвјетитељство је доиста побиједило традиционалну вјеру и ауторитет када су присташе традиционалног гледишта почеле користити просвјетитељску рационалну аргументацију да оправдају свој став (друштву је потребан чврст неупитан ауторитет да би уживало у стабилном животу итд.)

Али вриједи ли исто и супротно? Да ли човјек прихваћајући истину је заправо одбија? Управо се то догађа данас: 'истина' – хитна потреба за глобалном сурадњом итд. – одбија се јавним прихваћањем потребе за зеленим дјеловањем или сурадњом у борби против пандемије, као што се видјело на конференцији ЦОП26 у Гласгоwу, која је била препуна декларативног бла бла, притом испоручујући врло мало прецизних обвеза.

Овај механизам је већ 1937. године описао Георге Орwелл у 'Тхе Роад то Wиган Пиер', који је истакнуо двосмисленост превладавајућег љевичарског става према класној разлици: 'Сви се противимо класним разликама, али врло мало људи их озбиљно жели укинути. Овдје долазите до важне чињенице да свако револуционарно мишљење дио своје снаге црпи из тајног увјерења да се ништа не може промијенити. /…/ Све док се ради само о побољшању радничког положаја, свака пристојна особа је сугласна. /…/ Али, нажалост, не можеш постићи напредак тако што само желиш уклонити класне разлике. Точније, потребно је пожељети да нестану, али ваша жеља нема учинка осим ако не схватите што то све укључује. Чињеница с којом се треба суочити је да укинути класне разлике значи укинути дио себе. /…/ Морам се тако потпуно промијенити да бих на крају једва могао бити препознатљив као иста особа.”

Орwеллова поанта је да се радикали позивају на потребу за револуционарном промјеном као на неку врсту празновјерја која би требала постићи управо супротно – то јест спријечити да се промјена стварно догоди. Данашњи академски љевичари који критизирају капиталистички културни империјализам су, у стварности, ужаснути идејом да ће се њихово поље проучавања расплинути.

Исто вриједи и за нашу борбу против пандемије и глобалног затопљења – парафраза Орwелла би била: 'Сви се противимо глобалном затопљењу и пандемији, али врло мало људи их озбиљно жели укинути. Све док се ради само о побољшању судбине обичних људи, свака пристојна особа је сугласна. Али, нажалост, не можете постићи напредак ако само желите уклонити глобално затопљење и пандемију. Точније, потребно је пожељети да нестану, али ваша жеља нема учинка осим ако не схватите што то све укључује. Чињеница с којом се треба суочити је да укинути глобално затопљење и пандемију значи укинути дио себе. Сватко од нас морат ће се толико измијенити да ће на крају тешко бити препознатљив као иста особа.'

Амерички филозоф Адриан Јохнстон окарактеризирао је данашњу геополитичку ситуацију као ону 'у којој се свјетска друштва и човјечанство у цјелини суочавају с вишеструким акутним кризама (глобална пандемија, еколошке катастрофе, огромна неједнакост, растуће сиромаштво, потенцијално разорни ратови, итд.), али чини се да нису у стању подузети (додуше радикалне или револуционарне) мјере потребне за рјешавање ових криза. Знамо да су ствари покварене. Знамо што треба поправити. Чак понекад имамо идеје како их поправити. Но, унаточ томе, не чинимо ништа ни да поправимо већ учињену штету нити да спријечимо даљњу лако предвидљиву штету.'Одакле та пасивност? Наши медији често нагађају због којих скривених мотива антиваxxxери тако непоколебљиво устрају у свом ставу, али колико ја знам, они никада не наводе најочитији разлог: на некој разини желе да се пандемија настави, а знају да ће ју одбијање поштивања анти-цовид мјера продужити.

Ако је то случај, онда сљедеће питање које треба поставити је: што тјера антиваxxере да желе наставак пандемије?

Овдје бисмо требали избјегавати било какве псеудо-фројдовске предоджбе попут неке верзије нагона смрти, жеље за патњом и смрћу. Идеја да се антиваxxери противе мјерама против пандемије јер нису спремни жртвовати западни либерални начин живота, који је за њих једини могући оквир слободе и достојанства, истинита је, али недовољно. Овдје требамо додати перверзно уживање у самом одрицању од уобичајених ужитака које доноси пандемија. Не бисмо смјели подцијенити тајно задовољство које пружа пасивни живот депресије, апатије и пуког одуговлачења без јасног властитог животног пројекта.

Међутим, промјена која је потребна није само субјективна, већ је она глобална друштвена промјена. На почетку пандемије написао сам да ће та болест задати смртни ударац капитализму. Осврнуо сам се на завршну сцену Тарантиновог 'Килл Билла 2' гдје Беатриx онеспособљава злог Билла и удара га 'техником експлодирања срца у пет точака дланом', комбинацијом пет удараца врховима прстију у пет различитих акупунктурних точака тијела противника. Након што се мета удаљи и направи пет корака, њено срце експлодира у тијелу и она пада на тло.

Моја је поанта била да је епидемија коронавируса својеврсни напад 'Технике експлозије срца у пет точака длана' на глобални капиталистички сустав – сигнал да не можемо ићи путем који смо до сада имали те да је потребна радикална промјена.

Многи су ми се након тога смијали: капитализам не само да је обуздао кризу, већ ју је чак и искористио да се ојача. Ипак, мислим да сам био у праву. У посљедњих неколико година глобални се капитализам толико радикално промијенио да неки (попут Yаниса Вароуфакиса или Јоди Деан) нови поредак у настајању више не називају капитализмом, већ корпоративним неофеудализмом. Пандемија је дала потицај овом новом корпоративном поретку, с новим феудалном властелом попут Билла Гатеса или Марка Зуцкерберга који све више контролирају наше заједничке просторе комуникације и размјене.

Песимистички закључак који се намеће је да ће бити потребни још јачи шокови и кризе да нас пробуде. Неолиберални капитализам већ умире, тако да надолазећа битка неће бити она између неолиберализма и онога што лежи иза, већ она између два облика ове посљедице: корпоративног неофеудализма који обећава заштитне мјехуриће од пријетњи – попут Зуцкерберговог 'метаверзума', мјехурићи у којима можемо наставити сањати – и грубо буђење које ће нас натјерати да измислимо нове облике солидарности.

Колумна је пренесена с портала Руссиа Тодаy.

Слободна Далмација


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.