Ведрана Рудан : Коцкасти дан жалости

Све ми жене заљубљене у Билића, има нас три хрватска милијуна, са коцкастим сузама у коцкастим очима гледале смо синоћ у нашег хероја који је водио “једанаест хероја”. Тако их он зове. Нема више Хрватске. Све у што смо вјеровали, једанаест пари квргавих ногу, уништило нам је снове и будућност. Шпањолска, то смеће од земље које мрзи све што је хрватско затрла нас је уз помоћ поквареног суца.

Vedrana Rudan / 19. јун 2012

Моја је улица синоћ била завијена у црно. Ни кад је умро Тито није било тише. Не туле сирене, не чују се ни топови ни калашњикови. Старице су са сиједих глава поскидале коцкасте шешириће. Мајке су бебе ишчупале из коцкастих дресића а онда мрску крпицу бациле у контејнер. Мушкарци су треснули хрватско коцкасто пиво у зид и тужно чешкали јаја, алергија на коцкасту боју за јаја. Дјевојке су демонстративно извукле из гаћица коцкасте улошке а жене мојих година попиле зелени апаурин. Није коцкаст али то више и није битно. Све ми жене заљубљене у Билића, има нас три хрватска милијуна, са коцкастим сузама у коцкастим очима гледале смо синоћ у нашег хероја који је водио “једанаест хероја”. Тако их он зове. Нема више Хрватске. Све у што смо вјеровали, једанаест пари квргавих ногу, уништило нам је снове и будућност. Шпањолска, то смеће од земље које мрзи све што је хрватско затрла нас је уз помоћ поквареног суца. Зашто, зашто, о зашто смо испали? Чиме ће се ових дана бавити наши мужеви, наши синови, наши унуци, наша Влада, наши министри… Све ће стати, све је синоћ стало. Тко ће дочекати оне силне чартере које смо још јучер раздрагано испраћали? Весели, сви одреда коцкасти путници говорили су у микрофон, бит ће десет нула. Ово је бити или не бити. Ми смо највећи! Ово је Хрватска! Билић херој, не злочинац! Ми смо Билићеви Билић је наш! Билићу, љубичице бијела, тебе воли омладина цијела. А кад тамо. Моме сам мужу у задњи трен извукла бомбу из уста коју је, кад побиједимо, мислио бацити у врт сусједа Словенца. Једино се на крову његове куће нису вијориле коцкице. Да није оних драгих Хрвата који су бацали бакље на терен, разбијали све око себе и млатили се са полицијом, наш би боравак у Пољској био бесмислен. Овако, ипак смо им показали. Наши милијардери можда не знају забити гол али зато наша сиротиња зна палити све пред собом и још подивљати кад на терену угледа каквог, боже ми опрости, црнца. Цивилизирани свијет се згража. Над чим? А тко воли црнце? А тко воли Пољаке? А тко воли Шпањолце? И они мачкождероње. Да су остали дома ми бисмо пјевали, нека пати коме смета Хрватска је првак свијета. Јебени судац је био бијелац, да је био црнац кукала би му мајка коврџаве црне косе, средили би га наши дечки из публике, овако… Зајеб’о нас. Да се не говори да нисмо појма имали да је Србин. А могли смо доћи до тог податка. Само Србин може Хрватској онако судити. Четник проклети. Затрло му се сјеме, дабогда! А они “хероји”… Зашто не дођу дома, бар на дан? Да им се најебемо херојске мајке. Издали су Домовину и вратили се у своје земље. Најмањи међу њима, у чије смо ноге полагали највише наде, већ ове сезоне одлази играти за неки шпањолски клуб. Један и један су два. Ми глупи Хрвати. Кад изгубимо скријемо се у мишју рупу и тамо коцкице сузама топимо а кад побиједимо све пред собом претварамо у прах и пепео. Е да је обрнуто. Ова би земља сасвим другачије изгледала. Ведрана Рудан: Га Приде Пољска 2012

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.