Seksualna panika

Tokom poslednjih decenija, dok je američko društvo bivalo tolerantnije prema otvorenom izražavanju različitih vrsta seksualnosti, ono je istovremeno izmišljalo nove načine i razloge za nadziranje seksa.

Masha Gessen / 22. Novembar 2017

Idoli padaju takvom brzinom da je to teško pratiti. Tajms je izračunao da su samo u poslednjih pet nedelja 23 muškarca izgubila poslove, ugovore, filmske uloge i mnogo toga drugog kao rezultat optužbi za seksualno nasilje i uznemiravanje. Većina njih je radila u industriji zabave ili u medijima. Mnoga imena su na listi „odvratnih muškaraca iz medija“ koja kruži društvenim mrežama i na kojoj su sakupljene anonimne optužbe, od zaista šokantnih do iznenađujuće trivijalnih. Dve žene su javno optužile za silovanje dvojicu istaknutih profesora (jedan od njih je umro 2007, a drugi je izjavio da je to bio dobrovoljni seksualni odnos). Političari širom zemlje su takođe suočeni sa reperkusijama zbog svog seksualnog ponašanja koje je godinama ostajalo neprijavljeno, mada se čini da oni ne padaju tako brzo kao muškarci iz sveta medija i zabave. Roj Mur, kandidat za senatora iz Alabame i bivši sudija, koji je optužen za seksualne odnose sa tinejdžerkama, izgleda ne namerava da odustane od kandidature (on kategorički poriče sve optužbe).

Početkom godine sam slušala istaknutog aktivistu Demokratske partije koji je tumačio ono što se činilo tačkom preokreta prošlogodišnje predsedničke kampanje: bio je to onaj oktobarski dan kada je isplivao audio snimak Donalda Trampa koji se hvali hvatanjem žena „za onu stvar“. Štab Hilari Klinton je slavio pobedu smatrajući da je nakon objavljivanja ovog snimka Trampova pobeda nemoguća. Taj aktivista je objašnjavao zašto je ova pretpostavka bila pogrešna: ako bi zbog ovog snimka glasale protiv Trampa, mnoge žene bi morale da se odreknu svojih muževa, braće, ujaka i rođaka – čitavih svojih života. Drugim rečima, ne treba da budemo iznenađeni time što je nekih 53 posto belih žena glasalo za Trampa; bilo je naivno i nepromišljeno očekivati da one promene stranu. Čini se da istrajnost Roja Mura potvrđuje ovu tezu.

Možda se brza egzekucija karijera u medijima i industriji zabave može shvatiti kao pokušaj jasne podele na ljude koji su smatrali da je pomenuti snimak učinio Trampa neprihvatljivim za obavljanje javne funkcije, i one druge. Toliki jaz između dve kulture u istoj zemlji uznemirava – mada bi se moglo tvrditi da on odavno postoji, a da ga je aktuelni niz skandala samo učinio vidljivim. U svakom slučaju, naročito je uznemirujuće to što je ovaj vrtoglavi niz optužbi i kazni fokusiran na seks.

Ne pokušavam da premostim jaz između ove dve kulture: jasno pripadam jednoj strani u ovoj podeli. I ja sam se prijavila na #MeToo zato što sam bila silovana od strane muškarca (neznanca), naterana na seks od strane muškarca (prijatelja) i svakodnevno morala da trpim muškarca (svog šefa) opsednutog pričom o seksu i pokazivanjem seksualnih fotografija. Ali ja sam takođe kvir i uvek paničim na prvi znak seksualne panike.

Tokom poslednje tri decenije, dok je američko društvo postajalo sve tolerantnije prema otvorenom izražavanju različitih vrsta seksualnosti, ono je istovremeno izmišljalo nove načine i razloge za nadziranje seksa. Dejvid Halperin, istoričar i teoretičar roda sa univerziteta u Mičigenu, ovo drugo je nazvao „ratom protiv seksa“. U uvodu istoimene zbirke eseja čiji je urednik, on opisuje neka od oružja iz ovoga rata, uključujući i registar seksualnih prestupnika koji je u stvari neka vrsta doživotne kazne, kao i sudski određen psihijatrijski nadzor koji se svodi na neograničeni preventivni pritvor. U svom eseju iz ove zbirke Lora Masnerus piše da je oko 25.000 ljudi u 20 američkih država trenutno zatvoreno „protiv svoje volje i na neodređeno vreme“ na osnovu takozvanih zakona o seksualno nasilnim predatorima, a da pritom nisu osuđeni na kaznu zatvora, ili su je već odslužili. „Ovi muškarci su“, piše ona, „zatvoreni zbog onoga što bi jednoga dana mogli da urade, a ta vrsta preventivnog pritvora je u očiglednoj suprotnosti sa Ustavom“.

Na univerzitetskim kampusima seks se nadzire i mehanizmima koji prevazilaze zakonske. Za vreme predsednika Obame, ministarstvo pravde je naložilo kampusima da slučajeve seksualnog nasilja tretiraju u skladu sa zabranom polne diskriminacije. U slučajevima seksualnog nasilja, žrtve – žene i muškarci – često su ili nespremne da se obrate policiji ili se boje da to učine, a sudovi veoma loše procesuiraju seksualno nasilje. Ne samo da je ovo iskustvo bolno za žrtvu, već je i standard za dokazivanje seksualnog nasilja često viši nego za bilo koju drugu vrstu nasilja. Zato je ministarstvo pravde naložilo da se na kampusima koristi drugačiji standard: pretežnost dokaza umesto standarda „nesumnjivosti“. I mnogo pre nego što su stigla ova uputstva, kampusi su već uvodili pravila poput „afirmativnog pristanka“. Halperin podseća svoje čitaoce da je ovaj standard – koji zahteva verbalnu potvrdu želje da se načini svaki korak u seksualnom odnosu – u vreme kada je prvi put uveden „naišao na rasprostranjeni podsmeh“. To je bilo 1991. Danas on ne samo što je prihvaćen od strane ogromnog broja koledža, već je za koledže u Njujorku i Kaliforniji propisan i zakonom.

Režimi zasnovani na afirmativnom pristanku i pretežnosti dokaza prebacuju teret dokazivanja sa tužitelja na optuženog, eliminišući pretpostavku nevinosti. Ako je pretpostavka nevinosti ukorenjena u ideji da je bolje pustiti deset krivih osoba, nego rizikovati da jedna završi u zatvoru nevina, onda nadziranje seksa izgleda pretpostavlja da je bolje imati deset puta manje seksa nego rizikovati jedno protiv-voljno seksualno iskustvo. Problem naravno nije u smanjenju broja seksualnih odnosa, već u zamagljivanju granice između silovanja, nenasilne seksualne prinude i lošeg, trapavog seksa u pijanom stanju. Posledice su kriminalizacija lošeg seksa i trivijalizacija silovanja.

Trampova administracija je opozvala interpretaciju zakona o polnoj diskriminaciji iz vremena Obame, ali će na liberalnijim koledžima i univerzitetima kultura nadziranja seksa opstati. Seksualni kulturalni zid koji se upravo podiže može biti prvi znak širenja ove kulture. Ako medijska i industrija zabave postanu neprijateljski raspoložene prema nasilnim, napasnim i nepristojnim muškarcima, onda će to svakako biti dobro. Ali granice se već zamagljuju. Počinioci koji su se susreli sa posledicama svojih činova uključuju Harvija Vajnstajna, koji je navodno odgovoran za višestruko napastovanje i koji se koristio pravom armijom agenata kako bi ućutkao žrtve, kao i Meta Taibija, novinara koji je bio u uređivačkom odboru agresivno mizoginog ruskog magazina i koji je sarađivao na fikcionalizovanim memoarima punim hvalisanja o seksualnim prinudama. Nijedna žena nije optužila Taibija. Između ova dva slučaja nalazi se i Luis Si-Kej, koji nije imao nikakav fizički kontakt sa svojim žrtvama. To ne znači da u njegovom slučaju nije bilo napastvovanja – sudeći po raspoloživim informacijama njegovi postupci su bili sadistički i zastrašujući. Ali razlika između silovanja i prisile je značajna, kao ona između ubistva i prebijanja. Neki sa navodno tajne liste „odvratnih muškaraca iz medija“ su po svemu sudeći samo nespretni i neiskusni u komunikaciji, dok su drugi optuženi za seksualno nasilje i prinudu.

Moralna panika je uvek reakcija na nešto što je sve vreme prisutno, ali je izmicalo pažnji – sve dok neki konkretan zločin nije obuzeo javnu imaginaciju. U prošlosti, seksualna panika je počinjala pravim zločinima, ali je vodila prekomernim kaznama i, što je još važnije, sveopštem osećanju opasnosti. Predmet straha skorašnjih napada seksualne panike je seksualni predator, pojam koji se uvrežio tokom devedesetih. Njega možda pre određuju njegove osobine nego njegova dela – otuda potreba za preventivnim pritvaranjem i registrima seksualnih prestupnika. Zastrašujuće je što je reč „predator“ opet u središtu naše debate.

Naravno, ravnoteža moći je još uvek toliko na strani muškaraca da je izglednije da će se krivci izvući, nego da će nevini biti kažnjeni. Uprkos tome, trebalo bi da budemo svesni opasnosti seksualne panike po našu percepciju seksa i po našu kulturu koja je svakim danom sve dublje podeljena.

 

The New Yorker, 14.11.2017.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 21.11.2017.

 

 

 


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.